Svakome srce zaigra kada vidi ovaj prizor - divna, prelepa mlada, u dugoj beloj venčanici korača ka svom izabraniku da nakon što izgovore sudbonosno "da" život provedu zajedno. U tim trenucima većini devojaka lice prekriva dug, providni ili čipkasti veo. I, iako je većini ljudi ovaj običaj divan, poreklo mu je zapravo daleko od romantike.
Većina ljudi ovo ne zna, ali običaj da devojka koja se udaje na dan svog venčanja pokrije lice vekovima je stariji od običaja nošenja venčanica. I zapravo, najveći deo istorije, veo uopšte nije bio ni beo ni providan.
Većina entologa i antropologa slaže se da poreklo mladinog vela treba tražiti u antičkim vremenima kada su devojke na taj način krile lice kako bi se zaštitile od zlih duhova.
Grkinje i Rimljanke iz prošlosti nosile su crvene i žute velove koje su simbolizovale vatru kako bi uplašile i od sebe oterale zle duhove i demone. Rimljani su išli toliko daleko da su mlade u jednom periodu istorije bile potpuno prekrivene crvenim velom tokom cele svadbe.
Postojao je i još jedan, mnogo praktičniji, ali podjednako jeziv razlog tradicije nošenja dugih velova. Naime, on je bio izrađen po porudžbini, tačno prema visini i ostalim merama buduće mlade i nakon večanja je pažljivo čuvan i, kada dođe vreme, korišćen kao pogrebni pokrov nakon što bi žena preminula.
U Evropi, ugovoreni brakovi bili su normalni, a ima onih koji tvrde da su devojke nosile veo kako bi sprečile budućeg muža da im vidi lice sve do kraja ceremonije venčanja. Teorijski, ako im se ne bi svidelo ono što vide jednom kada mlada skine veo, već je bilo kasno za predomišljanje.
Daleki odjek ovog običaja vidi se danas u jevrejskoj tradiciji u kojoj mlade nose veo kako bi se svima pokazalo da mladoženja ne ženi devojku samo zbog njenog fizičkog izgleda već duhovnih vrednosti.