Da je većina domaćih kriminalaca počela da se vraća iz Frankfurta, Brisela, Stokholma i Dizeldorfa, znali su samo upućeni iz Državne bezbednosti, a javnosti je to postalo jasno posle okršaja u noćnom klubu ''Nana'' na Senjaku. To je bila prva od 400 nerazjašnjenih likvidacija koje će se kasnije dogoditi u Beogradu.
''Nana'' je bila svratište kriminalaca, sponzoruša, inspektora policije... Nešto posle tri časa po ponoći, 24. marta, došlo je do pucnjave koja će ući u istoriju srpskog kriminala.
Te noći klub je bio prepun. Bili su i Andrija Lakonić, Darko Ašanin i Veselin Vukotić, koji su se opuštali i uživali posle likvidacije Envera Hadrija u Briselu, navodno, po nalogu jugoslovenske tajne policije. Hadri je radio za albanski Sigurimi i američku CIA, a imao je dokumenta kojima je trebalo da diskredituje Slobodana Miloševića i srpski SDB.
NANA - SAMO ZA ONE SA DUBLJIM DŽEPOM
Nana je odisala elegancijom malog noćnog kluba. Radila je šest decenija i dopadala se širokom krugu ljubitelja noćnog života, a u nju se dolazilo isključivo sa punim novčanikom. Bila je za nijansu prefinjenija i urbanija od konkurentske Duge i zato dopadljiva širem krugu džet set društva. U klub nije mogao da uđe svako i to uz preporuku ili uz člansku kartu. U njoj su jutro čekali kockari, mladići koji su ''učili školu'' na beogradskoj kaldrmi i njihova uparadena ženska pratnja. Nana je okupila grupice sa Senjaka i Topčidera, diplomate, imućne ljude, slavne persone i gradske opasne momke. Nisu je mimoišli ni stranci i deca čiji su roditelji živeli tamo daleko. U Nani se pokazivalo ko ima novac. Čitava durštva su se nadmetala u tome ko će častiti više tura pića ili preciznije rečeno viskija. Ima i onih koji Nanu ne pamte po turama viskija, već po prelepoj bašti koja je otvorena krajem osamdesetih i po matineima. Pošto se ovde ostajalo do ranih jutarnjih časova, neko je došao na ideju da se probrano društvo u podne proveseli u diskoteci. Najpre su mladići i devojke iz okoline dolazili na podnevnu kafu, onda su ugašena svetla i krenula je muzika, što je uslovilo višečasovni provod u radno vreme, dok su drugi pokušavali da dođu sebi posle noćne žurke ili rođendan proslavljenog u Nani.
Navodno, dugogodišnji prijatelji Lakonić, Ašanin i Vukotić taj su posao briljantno odradili i stoga je bilo van pameti da će se njih trojica te noći sukobiti kada je dobar deo gostiju otišao, ali je muzika i dalje besomučno treštala.
Šta se tačno dogodilo, nikada do kraja nije razjašnjeno. Niti ima svedoka koji bi to ispričao. U većini izveštaja navedeno je da je Lakonić u ''Nanu'' došao trešten pijan i da je na sva usta govorio kako je po nalogu SDB u Birselu uradio veliku stvar za državu.
Bio je sa zavodljivom devojkom, i to mu je, prema verziji koju je lansirala policija, došlo glave. Po toj priči, jedan od njegovih kompanjona iz Brisela počeo je isuviše napadno da mu odvaja žensku. Nije poznato zašto Lakonić koji je bio veoma talentovan bokser, te noći na prijatelja nije potegao pesnicu, već pištolj.
Šta se posle toga događalo, teško je rekonstruisati. U većini priča rečeno je da Laki nije imao sreće i da je Ašanin ispalio hitac u njega. Prema drugim pričama, to nije uradio Ašanin, već Vukotić. Svejedno, Laki je pao posle prvog pucnja. Nije poznato da li je davao znake života, ali je potvrđeno da je ubijen sa dva hica, jedan je ispaljen iz tetejca a a drugi iz malokalibarskog pištolja. To znači da je Lakonića neko overio drugim pucnjem u glavu. Isti izvori dodaju da se to ne čini kada neko puca u afektu, u ovom slučaju zbog devojke, već kada je reč o naručenoj likvidaciji. To bi značilo da je Lakonić mnogo znao i mnogo je o tome trtljao, a što se šefovima SDB nikako nije sviđalo.
Dodatak toj teoriji je i to što se u ''Nani'' te noći nalazio i policijski inspektor Miroslav Bižić. Prema jednoj verziji, on je u ''Nani'' bio u vreme likvidacije, a prema drugoj - Ašanin ga je pozvao i on se brzo našao u klubu u Senjaku. Potvrda da je u sve bila umešana i država bila je Bižićeva izjava da je iste noći obavestio nadležne da je ''Lakonić pao.''
Bilo kako bilo, Ašanin je te noći zatvoren i posle osam meseci pušten jer nije bilo dokaza da je pucao. Veselin Vukotića, drugog osumnjičenog, zatvora je spasao inspektor Bižić, koji ga je sklonio i sutradan mu pomogao da pobegne u inostranstvo. O tome je obavestio kolege u DB, a na suđenju je priznao jer su akteri pucnjave u Nani sarađivali sa policijom.
Iako se na poprištu okršaja u Nani ubrzo našlo mnogo policajaca i inspektora, ostalo je malo podataka. Pištolj kojim je Lakonjić ubijen nije pronađen, a govorilo se da ga je Bižić sakrio.
Beograd je podsećao na Kolumbiju. kriminalci su delili teirotirije za prodaju droge, oružja, a kada su počele sankcije, delili su i tržište za šverc droge, benzina i nafte.
Inspektor Bižić je dobio otkaz u policiji i nije se mnogo naživeo posle Lakonića. Ubijen je maja 1996. Istu sudbinu je imao i Ašanin, koji je ubijen juna 1998. Posle Nane, Beograd je sve više ličio na grad strave i užasa. Naredne dve i po decenije ređale su se likvidacije kriminalnih bosova, biznismena, političara. Za razliku od njih, Veselin Vukotić danas živi u Novom Sadu.