U svojoj sedmoj godini mala Akvilina već je bila potpuno upućena u pravi život hrišćanski, a u desetoj godini ona je toliko bila puna božestvenog razuma i blagodati Svetoga Duha, da je s velikom silom i revnošću propovedala Hrista svojim drugaricama.
Kada nasta Dioklecijanovo gonjenje, neko dostavi Akvilinu carskom namesniku Volusijanu, zveropodobnom čoveku. Volusijan naredi najpre da je šibaju, potom da joj usijanu šipku probodu kroz uši i mozak. Do poslednjeg časa devica Akvilina slobodno i javno ispovedaše Hrista Gospoda; a kada joj mozak i krv počeše teći iz glave, ona pade kao mrtva.
Namesnik, misleći da je Akvilina uistini mrtva, naredi te je iznesoše van grada i baciše na đubrište, da joj telo psi izedu. No noću javi joj se angel Božji i reče joj: "Ustani, budi zdrava!" I devica ustade, i bi zdrava, i dugo uzdizaše blagodarstvenu hvalu Bogu, moleći Ga, da joj ne uskrati dovršiti mučenički podvig. "Idi, biće ti, kako moliš!" ču se glas s neba.
I Akvilina pođe u grad.
Kapija gradska sama se pred njom otvori, i ona dođe i uđe, slično duhu, u dvor namesnikov i javi se namesniku pred posteljom njegovom. Namesnik beše obuzet neiskazanim užasom, videći živu devicu, za koju držaše da je mrtva.
Sutradan po njegovoj naredbi dželati izvedu Akvilinu, da je poseku mačem. Pred posečenje devica se na kolenima pomoli Bogu i predade duh svoj. Dželat joj mrtvoj odseče glavu. Njene mošti davale su isceljenje mnogim bolesnicima.
Beše svetoj Akvilini dvanaest godina od rođenja kada postrada za Gospoda. A postrada i uvenča se vencem mučeničkim 293. godine.