Ona je i srpska Sveta gora sa 17 manastira. Sve to je ugroženo zbog nebrige, uništavanja i zagađenja.
Pećina Beli majdan, Ledinačko jezero, livada Kišelez, jezero Moharač, Iriški venac, nebrojeni vinogradi, izletišta, guste šume, samo su deo prirodnih lepota Fruške gore. Ona je i dom velikog broja kulturnih spomenika. Na njoj je nastalo 35 pravoslavnih manastira većinom od 15. do 18. veka, a sačuvano je 17.
Međutim, umesto da brižljivo čuvamo i pazimo na takvo blago, mi smo ga zatrpali smećem, uništavamo šumu sečom i paljevinama bez mere, na njoj smo ostavili napuštene objekte kao kuće duhova...
Ljubitelji prirode, ekolozi i planinari upozoravaju da Frušku goru zbog svega toga nećemo uspeti da sačuvamo od uništenja. Situacija je, kažu, takva da ako se uskoro ne donese jasna strategija kako zaustaviti loše pojave u najstarijem nacionalnom parku, bogata prirodna i istorijska riznica postojaće samo na papiru.
Planinar Dušan Tomić kaže da je obišao mnoge nacionalne parkove u Evropi, ali da Fruška gora to jednostavno više nije.
- Priča da je masovna seča drveća planska jednostavno ne stoji. Seče se sve živo, motorke, kamioni i traktori rade bez prestanka, još malo ćemo moći da vidimo Vrdnik iz Novog Sada. Tamo gde su bila stabla, sada je šipražje. Stavljaju tucanik na planinarske staze. Nemarni su i sami posetioci, ima onih koji ostavljaju sve iza sebe. U okolinama vikend naselja i sela stalno se pali strnjika, ljudi su opsednuti time, gore i rubni delovi šuma. Kao da smo se svi dogovorili da uništimo Frušku goru - rekao je Tomić.
U Nacionalnom parku Fruška gora kažu da je situacija veoma kompleksna. Navode da često isti ljudi budu kažnjavani zbog bacanja smeća ili bespravne seče, odsluže svoje mizerne kazne i nastave sa nepočinstvima.
Kako se navodi, postoje oni koji se divljom sečom bave kako bi preživeli, a postoje i oni koji dolaze iz daljih delova Srbije samo da bi se bavili krivolovom, šumokrađom i podigli divlji objekat. Čuvari su zbog novog zakona ostali bez oružja pa ih lopovi napadaju sekirama i motornim testerama. Zaštićeno područje Fruške gore prostire se na oko 26.000 hektara, to jest na dužini nešto većoj od 80 kilometara i prosečnoj širini od oko petnaest kilometara.
Kako se saznaje u pokrajinskoj vlasti, jedan od predloga koji bi mogao da se razmatra kako bi Fruška gora bila sačuvana jeste i mogućnost da se oni koji uništavaju okolinu kažnjavaju za narušavanje prirodnog dobra, a ne samo za bacanje smeća ili nelegalnu seču šume. Iako je tako nešto predviđeno Zakonom o zaštiti prirode, a kazne su čak i do tri miliona dinara za pravna lica, u praksi se to do sada retko primenjivalo, kažu ekolozi.
Koliko je Fruška gora kao nacionalni park ugrožena govori i šest primera uništavanja.
Gotovo da nema staze koja nije zakrčena deblima. „Gole seče“ ima na lokalitetima Zmajevac - Vrdnik, kod hangara na Paragovu, restorana "Arena", prema TV tornju, Ledinačkom jezeru…
Iz Nacionalnog parka kažu da oni seku planski, ali je problem u nezakonitoj seči drveća.
Smeće jednostavno ne može da se ne primeti gotovo na svakom mestu, a baca ga ko gde stigne.
- Građani misle da komunalne službe iz parka redovno odnose đubre, a to nije istina, nego tek u nuždi. Na izletištima će vas dočekati gomila smeća - pričaju planinari, koji ga i sami često čiste, ali uzalud.
Fruška gora postala je groblje za hotele, odmarališta i bolnice, nekada poznate, a danas prave kuće duhova.
Hoteli "Osovlje", "Ležimir" i bivše odmaralište "Pošta" samo su neki od dvadesetak napuštenih i ruiniranih objekata u koje danas svako može da uđe. Radi se o vlasništvu odavno propalih firmi, a uglavnom se nalaze na najlepšim mestima i vidikovcima.
Na obodima NP, iznad naselja, meštani i vikendaši često pale strnjiku, a požari se šire i na obode šuma. U NP smatraju da to jedino adekvatne kazne mogu da reše. Vatrogasci su tako u ponedeljak gasili šumu kod Ležimira, a požar je izazvao čovek koji je palio baštenski otpad.
Legalna deponija Tancoš - Beočin nalazi se na tek 900 metara od NP i prostire se na 35.000 kvadrata.
S druge strane, svako fruškogorsko selo ima najmanje jednu divlju deponiju u svojoj blizini. Iako ih komunalci povremeno uklanjaju, ne mogu da uklone posledice koje je otpad ostavio u zemljištu, vodi i vazduhu. Na divlje deponije bacaju se čak i leševi životinja.
Mnogi putevi na Fruškoj gori nisu popravljani decenijama. Takav je i jedan od najprometnijih, Partizanski put, dug 70 kilometara. U nadležnosti je šest opština, koje ne mogu da se dogovore o obnovi.