Bioskopska premijera održana je 22. aprila iste godine, na Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu.
Film je duboko potresao javnost kako u našoj zemlji, tako i u celom regionu. Autentični prikaz užasa koji su počinjeni srpskom narodu u zloglasnom logoru mnogi su komentarisali mesecima.
Podsetimo, radnja govori o stradanjima srpskih, jevrejskih i romskih muškaraca, žena i dece u logoru smrti Jasenovac u doba Nezavisne Države Hrvatske, tokom Drugog svetskog rata.
Posle hrvatsko-nemačke ofanzive na Kozari, lokalno stanovništvo završava u koncentracionim logorima.
Među njima je i desetogodišnja Dara sa svojom majkom i dva brata. O sudbini oca ne znaju ništa. Užas koji će preživeti preko Jasenovca do logora Stara Gradiška učiniće da Dara odraste preko noći. Darinu majku i starijeg brata ubijaju, a smisao njenog života postaje da sačuva život mlađeg brata.
Mnoga deca iz logora Stara Gradiška odvožena su u domove širom NDH ili smeštena po porodicama, ali je veliki broj dece ubijen ili preminuo od posledica izuzetno teških uslova života u logoru.
Darina sudbina je sudbina jednog deteta Kozare i kroz nju je ispričana sudbina dece Jasenovca, a ono što su preživeli ne sme nikada biti zaboravljeno. Svi događaji u filmu pisani su na osnovu autentičnih svedočanstava preživelih logoraša.
Tatjana Kecman imala je ulogu ozloglašene časne sestre u filmu "Dara iz Jasenovca".
Ona je svojim hladnim pogledom dobila pažnju svih, a onda je otkrila šta je bilo potrebno da dobro odigra ovaj lik.
- Te svetle oči i kostim su radili za mene. Prvi put kada sam se na kostimksoj probi obukla sam shvatila da će to biti okej, poverovala sam da ću uspeti negde da napravim taj lik. Ono što je možda meni bilo najteže - nikada se ne zna da li se zlo rađa ili se gaji i zaliva. Kada mi branimo lik, da bismo što bolje odigrali, volimo znati šta se dešavalo sa tom osobom pre – zašto je postala takva. Plašila sam se da u svom izrazu ne budem dosadna i izgleda da sam u tome i uspela - izjavila je Tatjana Kecman.
Ljubomir Ljubo Miloš bio je rođak Maksa Luburića, koji ga je postavio za komandanta logora u Jasenovcu. Od strane logoraša, Ljubo Miloš je bio upamćen kao krvoločni manijak i sadista.
Miloš je lično bio odgovoran za bezbednost hrvatskog političara Vlatka Mačeka tokom njegovog zatočeništva u logoru, od 15. oktobra 1941. do 15. marta 1942. Jednom ga je Maček pitao da li se plaši božje kazne za zločine koje je počinio u logoru. Miloš mu je odgovorio:
- Nemojte mi ništa govoriti. Znam da ću za sve što sam počinio u paklu goreti. Ali ću goreti za Hrvatsku - govorio je on.
Od strane logoraša, Ljubo Miloš je bio upamćen kao krvoločni manijak i sadista. Tukao ih je kundacima dok su stajali u strojevima. Pucao je uvek na veću grupu kako bi ih što više poubijao.
Miloš je početkom 1942. premešten u logor Đakovo, ali se vratio u Jasenovac i preuzeo dužnost zapovednika logora u proleće. Činilo se da se takmiči sa ostalim oficirima ko može da muči i ubije više talaca.
Često se oblačio u belu odeću i pretvarao se da je lekar pred bolesnim taocima. Ponekad bi taoce koji su molili da budu lečeni saslušao i potom ih zaklao. Uglavnom je to radio na Jevrejima, kojima je pored grla, rezao rebra i otvarao stomak, što je nazivao "ritualno klanje Židova".
Posebnu jezu kod gledalaca, ali i izvesnu zapitanost nad tim da li su sva zverstva od (ne)ljudske ruke, koja su u filmu prikazana, zaista moguća, izazvale su mnogobrojne scene koje prikazuju najstrašnije vidove torture logoraša, koje se gotovo uvek završavaju smrću.
Na filmu je između ostalog kao jedan od mnogobrojnih načina mučenja logoraša prikazan i omraženi "srbosjek" - vrsta noža kojim su klani logoraši hrvatskih koncentracionih logora tokom Drugog svetskog rata.
Pored srbosjeka, u pojedinim scenama prikazan je i još jedan "čuveni" ustaški alat za ubijanje logoraša - malj.
Ubijanje maljem u glavu bilo je jedan od najčešćih vidova masakriranja zatočenika u ustaškim logorima, kako je istakao i dr Gideon Grajf, glavni istraživač Instituta za holokaust "Šem olam" u Izraelu, koji je radio studiju "Jasenovac, Aušvic Balkana".
Nemilosrdbost i bezrezervna odanost bolesnoj ideologiji bili su recept za uspešno upravljanje koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata. Veoma često su u nacističkoj Nemačkoj, ali i ustaškoj NDH nadzornice logora bile žene, koje se po surovosti ni po čemu nisu razlikovale od muškaraca. Zvali su ih hijene smrti.
Ponekad su bile i ekstremnije i spremnije na radikalnije poteze. Svirepost, surovost i odsustvo saosećanosti lebdeli su u svoj najgorem izdanju i nad Starom Gradiškom.
Ustašku upravu ženskog dela koncentracionog logora u Staroj Gradiški sačinjavale su logornica Maja Buždon i "dužnosnice": Milka Pribanić, Božica Obradović i Nada Luburić. Logoraši su ih opisali rečima "Pljačkale su i oduzimale sve od zatočenica. Tukle su, kažnjavale, bacale u samice i same ubijale za sitnicu".
Ministar prosvete Branko Ružić najavio je da će predložiti da film "Dara iz Jasenovca" postane deo školskog programa.
- Predložiću da već od septembra uvedemo prikazivanje film "Dara iz Jasenovca" u srednjim školama - naveo je on.
- Upravo zbog onih koji govore da se naš školski program ne bavi dovoljno Jasenovcem, mada to nije tačno - rekao je Ružić.