Poslednjih decenija napisano je mnoštvo članaka, objavljeno pregršt knjiga i studija da je prvi čovek jugoslovenskih komunista Josip Broz Tito do kraja Drugog svetskog rata veoma malo znao ne samo šta se stvarno dešavalo u jasenovačkom logoru, već i o masovnim pokoljima ustaša nad Srbima u NDH. Kad je tako, vratimo se u 1942. godinu. Drugi svetski rat je u punom jeku, ratno rešenje se ne nazire. Sile Osovine ne popuštaju ni na jednom frontu. Vrhovni štab Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda nalazi se na teritoriji Pavelićeve države.
Jasenovačka fabrika smrti je na vrhuncu. Kažu da je to bila ledena godina, posebno poslednji mesec, decembar. I tog decembra pojavljuje se poslednji broj "Proletera" - organa Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, pošto je u Bihaću sklopljen kostur buduće nove revolucionarne vlasti.
Na prvoj strani "Proletera" tekst "Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svetlosti narodnooslobodilačke borbe", a potpisuje ga Tito.
Priseća se on u tom podužem tekstu svih predratnih namera da se "srbizuju Hrvati i Slovenci", pa piše: "Uporno i glupo brbljanje hegemonističke klike da su Srbi, Hrvati i Slovenci samo plemena jednog te istog naroda, imalo je za cilj srbizaciju Hrvata i Slovenaca. Jugoslavija je bila samo maska za srbizaciju koja se bila potpuno razotkrila u vreme Šestojanuarske vojne diktature kralja Aleksandra i Pere Živkovića 1929."
Bavi se i aktuelnom situacijom: "Perspektiva koja se ukazuje narodima Jugoslavije od strane londonskih izbeglica vrlo je crna i predstavlja strašnu opasnost za sve one narode koji su bili ugnjetavani od postanka Jugoslavije. Žandarski kundak i četnička kama bilo bi glavno sredstvo te londonske izbegličke vlade za ujedinjavanje naroda Jugoslavije, kada bi se ona kojom nesrećom ponovo dokopala vlasti u Jugoslaviji... Makedonci, Arnauti, Hrvati, muslimani itd. sa strepnjom se pitaju - pa šta će biti sa nama ako se povrati ono staro? Londonska izbeglička vlada već preti, četnici već kolju gde mogu uz pomoć okupatora i bruse kame za još strašnije pokolje, to je ono čega se svi narodi boje. Ali, mi dovikujemo svima, neka se ne boje, spas od svega toga je moguć i to jedino na taj način, ako se već sada, odmah, bez oklevanja, uzme puška u ruke i pođe u sveti boj koga bije naša junačka narodnooslobodilačka vojska protiv okupatora, za slobodu i ravnopravnost svih naroda Jugoslavije."
Četnici kolju i oštre kame, ali za Josipa Broza u celom ovom tekstu Jasenovac i kraške jame prepune zaklanih srpskih seljaka ne postoje. Otud, valjda, onim spomenutim ideološkim zanesenjacima uverenje da njihov vođa nije znao za ustaške zločine.
Da li je to bilo baš tako? Ako laže koza, ne laže rog - kaže stara poslovica. Pero Simić, novinar, publicista, najpoznatiji Titov biograf, pronašao je u moskovskim arhivama depeše koje je Broz slao Kominterni pre decembra 1942. godine iz kojih se vidi da je i te kako bio upoznat šta se dešavalo u Jasenovcu. Tako 4. aprila 1942. on javlja Moskvi da se "najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu". Izveštava da je "dželat Pavelić u ovaj koncentracioni logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske". Partizanski vođa nijednom rečju ne pominje da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U depeši piše da je od tih 10.000 "najboljih sinova Hrvatske ostalo svega još hiljadu i po živih", a da su "svi ostali bili podvrgnuti užasnim mučenjima i ubijeni". Na samom kraju izveštaj je dopunjen jednom rečenicom da "same ustaše priznaju da je od početka njihovog dolaska na vlast u Hrvatskoj ubijeno pet stotina hiljada ljudi, većinom Srba"!
Pet meseci kasnije, 15. septembra 1942, iz Titove depeše "Dedi" (Kominterni), vidi se da su partizanske jedinice iz logora Jastrebarsko, kod Zagreba, oslobodili "600 (srpske) djece s Kozare". Međutim, vrhovni komandant četiri dana kasnije šalje ispravku i dodaje da je zapravo oslobođeno "900 kozaračke djece, a ne 600". Istina je da su partizani tada iz logora u Jastrebarskom spasli 272 kozaračka deteta.
U septembru 1942. Broz je lično obavešten šta se dešava u Jasenovcu od Andrije Hebranga, tadašnjeg sekretara KP Hrvatske i Mladena Ivekovića, kojeg su ustaše, sa tridesetak drugih logoraša, pustile iz Jasenovca u zamenu za dvojicu ustaških funkcionera.
Krajem leta, te iste godine, i Milovan Đilas je pismeno referisao Titu o ustaškim zločinima u zapadnoj Bosni:
- Ono što sam vidio tog jutra (u selu Urija u zapadnoj Bosni), a o čemu sam i čitao i slušao, tako me je zapanjilo svojim užasom. Sve je to ipak izgledalo drugačije nego kada se čita. Najprije smo kraj puta, pod krošnjom ogromne kruške, naišli na dva seljaka. Ležali su na travi, u hladu. Ubijeni su u potiljak, kuršumi su izišli ispod desnog uha i otvorili rane, tako velike da je iz njih iscurio mozak. Tu je ubijeno još šest seljaka - navodi Đilas u svom izveštaju.
- Pošli smo dalje putem, s obje strane živice od ljeskovog žbunja i paprati, i najednom, nasred puta, deset-dvanaest leševa. Čini mi se samo dva sredovječna čovjeka. Ostalo žene, djevojke, dječaci, djeca. Na tri-četiri koraka od ove gomile krvi i mesa - kolijevka prazna, bez pelena, bez djeteta, sa slamom uvoštanom od dječije mokraće. Činilo se da je slama još topla od dječijeg tijela. Dijete je ležalo u gomili leševa. Ali glava je bila zdrobljena, bez poklopca, bez kapi krvi u šupljoj lobanji. Mozak - da li tog djeteta? - upravo malo guste bijele kaše, ležalo je pored glave, s komadima mesa. Dijete bez lobanje - sa užasom je konstatovao jedan od najbližih Titovih saradnika.