Gotovo svaki (američki) praznični specijal koji je emitovan u proteklih nekoliko godina ima barem jednog lika koji nam besno objašnjava kako je Deda Mraz zapravo Odin (iako mu ime na engleskom i nemačkom doslovno znači Sveti Nikola), kako je ukrašavanje drveća paganska tradicija (što verovatno jeste), te kako je datum Božića "tutnut" u 25. decembar samo kako bi se skrenula pažnja sa ovog ili onog rimskog praznika.
Pagansko božanstvo na koje se najčešće pozivaju (pored Saturna, Mitre...), a čiji se kult slavio 25. decembra, jeste Sol Inviktus, rimski bog Sunca. Međutim, ono što ne kažu jeste da je njegov kult uspostavljen tek krajem trećeg veka nove ere kada je hrišćanstvo već bilo u usponu (nekih 100 godina kasnije će biti jedina državna religija u Rimskom carstvu). U istom kalendaru u kom se prvi put spominje ovaj praznik, spominje se i Božić.
Logičnije je stoga da je ondašnji rimski car uspostavio novi kult kako bi skrenuo pažnju sa Božića i sve jačeg talasa hrišćanstva, nego da je rana Crkva vezala svoj drugi najveći praznik za nešto pagansko (i u njenim očima nečastivo) samo da bi što više ljudi privukla na svoju stranu (jer zašto onda nije odabrala početak proleća, jesenju ravnodnevnicu ili bilo koji drugi period intenzivnog slavlja).
Teško je poverovati da su datum Božića odabrali tek tako ljudi koji su vodili intenzivne rasprave i nekoliko vekova kasnije ikonoboračkih ratova kada se nisu slagali oko pitanja vere. Setimo se i fizičkih sukoba (od kojih neki možda i jesu apokrifni, ali i legenda nekada mnogo govori o sistemu vrednosti) između sveštenika koji su se držali Pisma i onih koji su pokušavali da u njega učitaju nešto čega tu nije bilo...
Stotinama i stotinama godina najučeniji ljudi na svetu su tumačili Stari i Novi zavet do detalja i bdili nad svakom rečenicom. U takvoj atmosferi teško je poverovati da bi se tek tako dozvolilo da se ključnom događaju kakvo je rođenje Isusa Hrista pristupi proizvoljno i isključivo politički.
Pride, da je ijedan ozbiljni istoričar kasne antike razmatrao mogućnost da je Božić ustanovljen na kraju decembra samo da bi se "kidnapovali" paganski praznici, za njega bismo dosad na sva zvona čuli.
Niko tačno ne zna kada je Isus Hrist bio rođen. Jevanđelja nam ne daju datum, niti jasne reference. I sigurno je svojevremeno bilo mnogo rasprava o tome za koji datum uzeti rođenje Božjeg sina.
Prema proračunima Seksta Julija Afrikanca, hrišćanskog istoričara iz 2. i 3. veka nove ere, 25. mart (7. april po novom kalendaru) bio je datum Blagovesti, kada je Djeva Marija saznala da nosi Isusa Hrista. Tačno devet meseci od 25. marta je 25. decembar (7. januar).
Istovremeno, rani hrišćani su verovali da život Božjeg sina mora biti savršen, te da je Hrist umro na krstu istog datuma kada je i bezgrešno začet. Određujući se prema Pashi, pojedini su došli do zaključka da je originalni Veliki petak pao 25. marta. Opet, devet meseci kasnije je 25. decembar.
Računice su varirale, ali datum je u četvrtom veku fiksiran. Blizina zimskoj kratkodnevnici, kada je većina paganskih kultura širom sveta imala svoje rituale, teško da je imala jedinu i odlučujuću prevagu.
A to što su s godinama i vekovima neki od tih rituala nalazili svoje mesto u proslavi Božića, više govori o toleranciji rane Crkve i razumevanju koje su njeni oci imali prema običnom čoveku, emotivno vezanom za svoje običaje, nego o želji da paganštinu usvoji kao svoju.
Datum Božića, u svakom slučaju, ne treba ni da bude toliko bitan, koliko poruke mira, ljubavi, nade, vere i budućeg večnog spasenja koju nosi.