Na sahrani se juče okupilo više stotina rođaka, komšija i prijatelja, koji su nemo izgovarali samo jedno pitanje - zašto? Šta se to dogodilo u dečakovoj glavi da se odluči na fatalni korak i iz očevog pištolja ispali hitac sebi u glavu? Mališana su svi poznavali kao vrednog i veselog, druželjubivog u školi i selu, a onda je kao grom iz vedra neba odjeknula vest da se ubio.
Taksista pregazio Gojka, a onda vozao mušterije pored tela?! Detalji istrage tragedije kod Apatina
Zgromljeni su i roditelji. Porodica nije previše imućna, ali su roditelji svojim trudom obezbeđivali dečaku i tri godine mlađoj devojčici uslove koje imaju i ostala deca u njihovoj sredini. Otac je krvnički kulučio iz dana u dan dok je sa planine svlačio drva za ogrev i prodavao ih kako bi porodici obezbedio pristojan život. Ništa nije nagoveštavalo tragediju. Naprotiv, bili su radosni jer očekuju još jednog člana porodice - sinčića, kako su lekari potvrdili.
- Teško je shvatiti da se latio oružja. Imam lovačku pušku, karabin i pištolj sa dozvolom. Nikada se nije interesovao za oružje. Jednostavno ga to nije privlačilo. Radije je pikao loptu sa vršnjacima, a jedno vreme su ga interesovale borilačke veštine, ali oružje ne. Nije hteo ni u lov sa mnom. Pustio bi pse i vratio bi se kući. Kada je reč o oružju, trudio sam se maksimalno da bude obezbeđeno. Poštovao sam propise da bude zaključano i odvojeno od municije. Nažalost, izgleda da to nije bilo dovoljno. On je uspeo da odvrne šrafove na fioci u kojoj je bio pištolj. Ja sam te šrafove jedva pretegao svojim rukama, a nije mi jasno kako je on uspeo da ih odvrne. Našao je i municiju i ubacio je u okvir… - prekida kazivanje bolom skrhani otac.
Dečak je očigledno sve brižljivo isplanirao i čekao je pravi trenutak. Napisao je oproštajno pismo, naoružao se i sačekao da otac ode u planinu, a majka nekim poslom sa mlađom sestricom u komšiluk, i ispalio sebi kroz usta hitac u glavu.
Mališana je u lokvi krvi pronašla majka. Vrisnula je videvši ga na podu mrtvog i srušila se, ali je smogla snage da mobilnim pozive supruga.
Otac u šumi nije dobro razabrao reči uznemirene supruge, ali je shvatio da se desilo nešto strašno, pa je pohitao kući. Bilo je to u ponedeljak, oko 18 sati. Majka je u međuvremenu pozvala Hitnu pomoć iz Medveđe, ali je lekar mogao samo da konstatuje smrt. Metak iz pištolja probio je dečaku lobanju i rikošetirao u sobi. Kraj lokve krvi pao je pištolj, a na ormaru je nađeno oproštajno pismo dečaka.
- Ne mogu više da podnosim kritike zbog te loše ocene. Sada više nećete imati koga da kritikujete... Nadam se da će vas moj bratić koga očekujete usrećiti i da će biti bolji nego ja... Nemam ništa više da vam ostavim, osim ušteđevine od 15 evra - jadao se dečak u pismu.
- Razgovarali smo na kraju prvog polugodišta zbog jedne slabije ocene, iz geografije. On je sam predložio da uči za vreme raspusta i da je popravi već na početku drugog polugodišta. Nije bilo svađe i to nas je opustilo. Ničim nije pokazivao da je nezadovoljan. Igrao je fudbal sa vršnjacima, radovao se snegu i družio se. Nismo mogli ni u snu da pomislimo da će se desiti tragedija - dodaje otac.
Očajnički dečakov korak je neobjašnjiv i za brojne prijatelje porodice, koji su juče došli da isprate dečaka do večne kuće.
Tragična smrt mališana izbezumila je roditelje. Otac je sve vreme nemo stajao kraj belog kovčega. Majka je povremeno dolazila i grlila mališana na odru, ljubeći ga po kosici, a rođake su je tešile. Međutim, kada su poneli kovčeg, iz kuće se prolomio njen krik, koji je odjekivao susednim brdima. Nesrećni dečak je bio mezimac bake, koja ga je čuvala.
- Sine moj, dušo moja, ne da te baka! Vratite ga! - jaukala je na dvorištu baka kao da pokušava da zaustavi ljude koji su nosili kovčeg u kombi.
Od kuće do lokalnog groblja, baka je ridala i jecala, dok je nad rakom posrnula.