Ekipa portala Srbija Danas.com ugostila je Mladena Mijatovića, voditelja popularne emisije "Crna hronika" koja se emituje na TV Pink. Iskroistili smo ovu priliku da sa njim porazgovaramo o tajnama uspešne karijere, a dotakli smo se i još uvek nerešenih zločina, između ostalog i ubistva pevačice Jelene Marjanović.
Počeo sam da radim pre nepunih 25 godina na Studiu B, koja je bila i koja još uvek jeste medijska gradska radio i tv stanica. Kao i većina kolega bavio sam se gradskim temama, najviše saobraćajem i funkcionisanjem saobraćaja u Beogradu. Za vreme NATO agresije sve vreme bio sam aktivan i radio sve ono što nas je pogađalo na tu temu. Početkom 2000. polako sam počeo da ulazim u svet hronike. Početkom iste godine, ubijen je i Željko Ražnatović Arkan, u hotelu Interkontinental i tadašnji moji urednici su mi dali zadatak da odem tamo i uradim tu priču. Otišao sam i ispunio zadatak i oni su bili zadovoljni kako je to ispalo i rekli su mi da bi trebalo malo više da se pozabavim hronikom. Tako je sve počelo. I evo, već 17 godina sam u hronici. Na početku sam veliku pomoć imao od Igora Spasova koji mi je na početku mnogo pomogao, sa kontaktima i uputio me u neke tajne, a zatim sam uglavnom sam to radio. Pomagale su mi i druge kolege kada ja nisam bio u prilici da izađem na teren, i na taj način doprineli da hronika, prvo na Studio B, a zatim i na televiziji Pink, bude podignita na najviši mogući nivo.
To je posao kao i svaki drugi. Ima i prednosti i mane. Tudim se da sve ono što vidim svojim očima, koliko god je to moguće ne upijam u sebe, već da kamera pravi distancu između moje svesti i onoga što se na licu mesta zatekne. Jednostavno, čovek koji se opredeli da bude reporter hronike i da se time bavi mora biti svestan da radnog vremena nema, nema praznika, slobodnih vikenda. Kad god se nešto dogodi, reporter hronike mora biti na terenu u tom trenutku i kao u drugim segmentima novinarstva ne postoji drugo i treće mesto, već isključivo prvo. Ko je prvi taj odnosi pobedu. Bitno je biti prvi na terenu i imati ekskluzivu. Naravno, bitno je pravovremeno i tačno izvestiti publiku, a ne zarad neke ekskluzive puštati neproverene i netačne informacije u etar.
Da budem prvi, ekskluzivan i da budem najbolji.
To su bili slučajevi koje sam radio a poznavao sam te osobe. To je pomalo neprijatno. Ja sam veliki profesionalac, i kada radim radim, a privatno ostavljam po strani jer to apsolutno nema nikakve veze sa profesijom i poslom kojim se bavim.
Nema nikakvog pravila. Recimo danas sam imao neko uključenje u Jutarnji program sa nekom pričom iz unutrašnjosti Srbije, zatim sam otišao do pančevačke policije gde se snima edukativni spot na temu bezbednosti, pa sam pozvan da pomognem. Zatim je usledilo hapšenje nekog narko dilera, zatim sam išao u Borču u vezi ubistva pevačice, pojavili su se neki novi detalji, usputno još dve saobraćajne nesreće, a do kraja dana ko zna šta će još biti.
Svako ko se bavi javnim poslom mora biti svestan da u svakom trenutku može biti u fokusu javnosti i da je na neki način drugačiji od običnih ljudi. Nema to nikakve veze, ponekad je to privilegija a ponekad otežavajuća okolnost. Čovek jednostavno mora da se pomiri sa tim da je to tako.
Postupak je u toku. Kao reporter u jednom ozbiljnom mediju ne želim da prejudiciram neke stvari i da utičem na tok istrage. Mnogo toga što se pojavljuje u medijima je proizvoljno, netačno, ali mnogo toga je i tačno. Bavimo se isključivo činjenicama i ono što mi kažemo stojimo iza toga i to je istina. Ne idemo u domen spekulacija jer je svima nama zajednički cilj da osoba koja je to izvršila bude adekvatno procesuirana i osuđena na adekvatnu zakonsku kaznu. Niko neće biti osuđen ukoliko ne bude dovoljno materijalnih dokaza. Postoji jedan materijalni dokaz, a to je blato na Zoranovim pantalonama, koje se poklapa sa blatom koje je pronađeno u Jeleninoj kosi. Forenzički je utvrđeno da se i jedan i drugi uzorak poklapaju. Svojevemeno, Zoran je izjavio da nikada nije bio na lokaciji gde je pronađeno Jelenino telo. U ovom trenutku je, prema mojim saznanjima, iz tog razloga u pritvoru. Dokazni postupak je u toku, saslušavaju se svedoci, prikupljaju se i drugi dokazi. O pritvoru odlučuje sudija za predmetni postupak.Videćemo kako će se dalje situacija odvijati. Ja verujem u policiju i ono što je najvažnije, ubistvo kao krivično delo nikada ne zastareva. Mogu samo da Vas podsetim da je, bar što se teritorije Beograda tiče, uhapšeno nekoliko osoba koje su počinile zločin pre 15 ili 17 godina, a tek sada su pronađeni adekvatni materijalni dokazi na osnovu kojih su te osobe uhapšene. Neke od tih osoba su već pravosnažno osuđene. Naravno, tehnologija je napredovala, i ono što nekada nije bilo moguće otkriti, sada je vrlo dostupno i jednostavno. Svi ti dokazi idu u neko skladište i čuvaju se, s vremena na vreme se to obnavlja i gleda, stoga nikada ne zastareva. Procentualno gledano, veliki broj ubica pre ili kasnije završi iza rešetaka. Iz tog razloga ja ne mogu reći da li će slučaj pevačice biti rešen ili ne. Rešiće se onog trenutka kada presuda bude pravosnažna, odnosno onog trenutka kada krivac bude pronađen i osuđen pravosnašnom presudom.
Izjava može značajno da utiče, ali izjave svedoka su samo deo u postupku. Ima tu još mnogo stvari koje treba da se poklope kako bi se to okončalo na neki način. Dakle, izjave mogu doprineti rešavanju slučaja. Svedok može biti svako koga predloži tužilaštvo ili odbrana, i ta osoba ima obavezu da se pojavi pred sudom i da iznese svoja saznaja o predmetu slučaja.
Do informacija dolazim sa svih strana. Trudim se da svoj posao radim odgovorno i profesionalno, i da ono što radim doprinese kompletnom povećanju bezbednosti i nivou bezbednosne kulture. Da svi zajedno doprinesemo nivou bezbednosne kulture. Kroz svoj rad upoznao sam mnogo ljudi sa kojima imam odnos zasnovan na poverenju i na taj način ostvarujem saradnju koja sve više napreduje. Naravno, televizija Pink kao jedan ozbiljan mediji ima odličnu saradnju sa građanima što doprinosi tome da nam šalju informacije i fotografije, a sve zahvaljujući savremenoj tehnologiji.
To je jedan fenomen. Nikada u Srbiji, pa ni u bivšoj Jugoslaviji nijedan slučaj nije bio u ovolikoj žiži interesovanja, evo sad već više od 18 meseci. Jednostavno, to je ono što doprinosi gledanost, odnosno povećava čitanost. I dokle god je tako, mi ćemo o tome govoriti. To je veoma prosto i jednostavno. Dokle god naši recipijenti to traže, a mi radimo kvalitetno i tačno to će biti u fokusu javnosti.
Naravno da je važno. Određeni medijski pritisak doprinosi da policija i pravosudni organi rade još brže i intenzivnije, i svu snagu usmere na pronalaženje ubice.
Svako ubistvo je jedinstveno za sebe, osim kada govorimo o serijskim ubicama. Ja lično sumnjam da je ubistvo nesrećne Milice i Jelene Marjanović povezano. Nisam dovoljno upoznat gde je zapelo u istrazi da Miličin ubica još uvek ne bude pronađen. Siguran sam da će biti uhapšeni i jedan i drugi počinilac. Mislim da nije u pitanju ista osoba i da su počinioci različiti.
Trenutno nemam novih informacija. U pitanju je jedna prilično teška priča. Istraga još uvek traje. Nije stala, to sa sigurnošću mogu reći. Pre izvesnog vremena je promenjen i načelnik policije u Subotici, i jedan od prioritetnih zadataka novog načelnika i njegovog tima je da ovaj slučaj ne bude zaboravljen, već da se pronađu novi dokazi o ubici. Znam da se radi na tome, i siguran sam da će doći do nekih saznanja na osnovu kojih će biti pronađeni materijalni dokazi. Bilo koje saznanje nije dovoljno ukoliko ne postoji čvrst dokaz koji bi neku osobu povezao sa ubistvom i žrtvom.
Ovaj slučaj je primer dobrog rada policije. Ubica je veoma brzo nakon ubistva uhapšen i brzo procesuiran, i osuđen na 40 godina zatvora što je maksimalna kazna po zakonu u Srbiji. Apsolutno podržavam uvođenje doživotne kazne zatvora, međutim, evropski i civilizacijski trendovi su takvi da zakon ne predviđa ni doživotnu robiju ni mogućnost vraćanja smrtne kazne koja je nekada bila prisutna u našem zakonodavstvu. Mišljenja sam da će do daljnjeg maksimalna kazna zatvora u Srbiji ostati 40 godina zato što tako nameću civilizacijski i evropski trendovi.
Imao sam mogućnost da posetim veći broj zatvora i da porazgovaram sa ljudima koji su na odsluženju zatvorske kazne zbog počinjenih krivičnih dela. Od krađe do ubistva. Naravno, u pitanju su ljudi koji su pravosnažno osuđeni i tamo su gde su. Oni imaju svoju priču, a ja nisam sentimentalan prema tome, već jednostavno na strani pravde. Profesionalno se odnosim prema poslu i trudim se da ispunim svoj zadatak zbog kojeg sam između ostalog tu.
Svima koji žele da se bave ovim poslom savet je da rade i da im ništa ne bude teško. U trenucima kada žele da odustano, da baš tada zagrizu još jače. Da budu profesionalni i da zbog potencijalne ekskluzive ne brukaju ni sebe ni profesiju jer se veoma često dešava da je neka informacija netačna. Pre svega, najvažniji je mukotrpan rad i rezultat sigurno neće izostati.