O Zemunskom klanu se gotovo sve zna. Nekada, kada su gospodarili ulicama Beograda, ali i ulicama Srbije i regiona, ljudi su sa strahom izgovarali njihova imena. Međutim, hapšenje izvedeno u Španiji, tačnije Valensiji, februara 2012. godine pokazalo je da o čuvenim Zemuncima nismo znali ništa.
Kao bomba je odjeknula vest o hapšenju Luke Bojovića i njegovih saradnika, među kojima je bio i Vladimir Milosavljević - Budala.
Prilikom hapšenja Bojovića u njegovom stanu pronađeno je, pored teškog naoružanja i tzv "pismo smrti". Uz pomoć ovog dokaza policajci su uspeli da lociraju posmrtne ostatke Milana Jurišića Jureta. U pismu je detaljno bilo objašnjeno ubistvo, a za samo izvršenje optužen je još jedan član iz grupe "Zemunaca" Sretko Kalinić Zver.
Tokom pretresa u stanu je bio i sam Bojović, s lisicama na rukama, kao i njegov advokat. Kada su ga policajci izvodili iz zgrade, on je bio nasmejan i čak slao poljupce okupljenim novinarima i foto-reporterima.
Upravo ovaj slučaj bio je razlog zašto se monstruoznost Belivukovih koljača poistovetila sa Zemuncima. Ubistvo pripadnika ovog klana i to od "svojih" uznemirila je čitavu Evropu. "Zemunci" su bili poznati po tome što su se surovo obračunavali, ne samo sa suparnicima, već i sa sopstvenim članovima, ali način na koji je Jurišić likvidiran i kako su se ubice otarasile tela u najmanju ruku bio je šok. Prvi put se u mafijaškim obračunima koristila mašina za mlevenje mesa.
- Pismo je napisano na srpskom jeziku i tu se navodi da je Jurišić ubijen posle svađe sa Lukom Bojovićem, koja je izbila zbog ženske osobe. On je ubijen udarcem čekićem u glavu, zatim je raskomadan testerom za drva, nakon čega su neki delovi pojedeni - navodi se u pismu.
Španski Pais navodi da su ubice ostatke tela koje su samleli spakovali u crne kese, pomešali sa đubretom i bacili u reku Manzanares.
Istražitelji iz ove zemlje su, korak po korak, žičanim mrežama prosejavali rečno dno, tražeći posmrtne ostatke. I pronašli su - više od stotinu delova ljudskih kostiju, najviše lobanje. Pronađeni su delovi mašine za mlevenje kojom su pokušali da samelju ostatke tela, ali se pokvarila zbog metka koji je Jurišiću ostao u telu posle ranijeg ranjavanja.
- Masakriranje već mrtvog čoveka dodaje na monstruoznosti celom činu, što govori o ličnosti izvršilaca zločina. Očigledno je da su u svemu uživali - svojevremeno je rekla Gordana dr Božilović Petrović, koja je doktorirala na vrstama ubistava u Srbiji, naglasivši da je Juretova likvidacija jedno od najsurovijih ubistava za koje je u svojoj praksi sudije i advokata čula.
Milan Jurišić Jure, pripadnik Zemunskog klana, bio je u bekstvu od atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine. Zbog toga je osuđen na 30, a zbog učešća u zločinima Zemunaca na 20 godina zatvora. Govorilo se kako je, navodno, bio nepouzdan za ovaj kriminalni klan, jer je preterano konzumirao psihoaktivne supstance, pa je Luka Bojović odlučio da se "reši" Jureta pozvavši Sretka Kalinića da dođe kako bi ga ubili.
Kao drugi mogući motiv navodi se i svađa Jurišića i Luke Bojovića zbog žene.
U presudi piše da je Jurišić ubijen između 21 i 22 časa 5. ili 6. marta 2009. u stanu broj 2 u madridskoj ulici Lago Saldo 16.
Njegovo raskomadano telo pronađeno je u reci Manzanares u Madridu.
Sretko Kalinić je priznao da je on izvršilac ove likvidacije. On je inspektorima ispričao detalje ovog zverskog ubistva.
Međutim, u svojoj knjizi "Zemunski klan - ko je ko" Kalinić navodi:
- Nisam izvršio ubisto Jurišića, ali sam gledao kako je ubijen i sve ostalo što se posle dešavalo sa njim.
Istražni sudija Specijalnog suda u Madridu Fernando Andreu Mereljes saslušao je 15. septembra 2012. u Beogradu "Zemunce" Sretka Kalinića i Miloša Simovića kao osumnjičene za ubistvo Jurišića. Miloš Simović je tada potvrdio je da je napisao pismo pronađeno u Valensiji u kome je opisao zločin. On navodi da je motiv ubistva svađa Jurišića i Bojovića zbog žene.
Na suđenju Luki Bojoviću, koje je počelo u Madridu 2014. godine, na pitanje sudije da li je počinio ubistvo Jurišića, Bojović je, kako su mediji prenosili, kratko odgovorio: "Tako mi Boga, naravno ne".