Današnja, ujedno i poslednja, presuda Haškog tribunala, kojom su potvrđene višedecenijske zatvorske kazne rukovodstvu Hrvatske zajednice Herceg Bosna, samo je jedna u nizu i, valjda, poslednja podvala ovog lažnog suda.
Pročitajte i:
Slušam i čitam kako pobornici ove zločinačke institucije među Srbima danas komentarišu kako su visoke zatvorske kazne Jadranku Prliću, Slobodanu Praljku, Berislavu Pušiću, Bruni Stojiću, Valentinu Ćoriću i Milivoju Petkoviću potvrda objektivnosti Haškog tribunala. Dokaz da to nije antistrpski sud. Potvrda da Ratko Mladić na doživotnu robiju nije osuđen zato što je uspešno komandovao Vojskom Republike Srpske, već zato što je kriv za zločine.
Stvari stoje potpuno drugačije. Što bi rekli ovi što nas maltretiraju novogovorom, „dijametralno suprotno“.
Upravo presuda šestorki hrvatskih funkcionera dokaz je da Haški tribunal nije pravi sud, koji se zaozbiljno bavio utvrđivanjem odgovornosti za ratne zločine, već politički sud i propagandni punkt NATO pakta. Čiji je zadatak, između ostalog, bio da sudi i presuđuje za sve i svašta, osim za zločine nad Srbima. A ako već nije mogao da ih izbegne, da ih što više minimizira. I opravda.
Jer, drakonske kazne bivšem premijeru Hrvatske Bosne Jadranku Prliću i njegovim najbližim saradnicima nisu izrečene zbog zločina nad Srbima, niti zbog zločina nad Srbima i mislimanima, već samo zbog zločina nad muslimanima. Iako su zločini koji su oružane formacije Herceg Bosne počinile nad Srbima u Posavini, Mostaru, Kupresu, Bugojnu i Livnu, bar desetostruko brojniji i teži od zločina koje su one počinile nad muslimanima. I zbog kojih su Prlić i društvo dobili čitav jedan vek robije.
Navešću samo dva primera. Jedan iz prve, drugi iz poslednje sedmice rata u BiH.
Praljkov advokat o ŠOKANTNOM DOGAĐAJU u Haškom sadu: Neko bi trebalo da odgovara za ovo
Jedinice HOS-a (koji je tih dana preimenovan u HVO) su 6. aprila 1992. godine u logore u Zapadnoj Hercegovini i Hrvatskoj odvele više od 100 Srba iz Kupresa. Normalan ljudsku um ne može da prihvati da je moguće da ljudsko biće čini zverstva koja su u Lori i drugim mučilištima činjena nad sužnjima sa Kupresa. Devetnaest Kuprešana je u logorima ubijeno ili podleglo mučenju, a ostali su na slobodu izašli kao invalidi.
Porodice njih 16 još uvek uzalud pokušavaju da sahrane svoje najmilije. Hrvati kriju njihove posmrtne ostatke. Među njima su i četiri brata Mašića: Milivoj, Dragan, Marko i Radovan. Očigledno, po novouspostavljenim haškim „pravosudnim“ standardima, Mašići su imali pogrešna imena. Da su se kojim slučajem zvali Alija, Izet, Fikret i Šukrija, budite sigurni da bi se i ovaj zločin našao u obrazloženju današnje presude.
Broj Srba koji su prošli pakao logora Herceg Bosne meri se hiljadama, broj onih koji su ubijeni stotinama. I nikom ništa. Za Haški tribunal zločini nad Srbima su bili ok. Dobro, nije bilo baš korektno što su ih muslimani i Hrvati ubijali, ali to ubijanje , često razbijanjem glave, lomljenjem ruku i nogu ili klanjem, ipak nije bilo toliko nekorektno da bi se na to traćilo vreme haških kadija i sudija. I novac sponzora Haškog tribunala.
Desetog oktobra 1995. koji mnogi smatraju za poslednji dan rata u BiH, prilikom zauzimanja Mrkonjić Grada, hrvatske oružane snage, čiju polovinu su činile jedinice Herceg Bosne, zarobile su više od 100 boraca VRS, uglavnom iz sastava 7. kupreške i 11. mrkonjićke brigade VRS. Svi oni su ubijeni. Neki streljanjem, drugi odsecanjem glave, treći udarcima u glavu. Kundakom, motkom, maljem...Srpskim borcima sa Kupresa nije pomoglo ni to što su samo godinu i po dana ranije, u vreme hrvatsko-muslimanskog rata za Srednju Bosnu, spasili oko 1.000 pripadnika HVO i više od 3.500 hrvatskih civila.
BBC u UDARNOJ VESTI šokirao izjavom o Slobodanu Praljku: Evo šta su rekli
Istu sudbinu doživelo je i više od 100 srpskih civila, koji su imali tu nesreću da tog oktobarskog dana padnu u ruke hrvatske vojske. U selu Surjan kod Mrkonjića hrvatski vojnici su „zarobili“ desetak staraca i starica, od kojih su neki bili potpuno nepokretni. Sve su ih doveli u jednu kuću i žive zapalili. Da pobedu proslave uz miris pečenja.
Nije da jauk živih ljudi koje gore nije zanimao haške tužioce i sudije. Ali samo ako nisu bili Srbi.