To u svojim memoarima, koji su objavljeni pod naslovom "Mir i kazna" tvrdi Florens Artman, tadašnji portparol Haškog tribunala.
Slobodan Milošević je Haškom tribunalu izručen 28. juna 2001. godine, na veliki nacionalni praznik Vidovdan. Izručenje višestrukog predsednika Srbije i Jugoslavije u Hag baš na godišnjicu Boja na Kosovu, 1389. godine, koji Srbi smatraju za najsudbonosniju nacionalnu bitku, jedno je od najvećih poniženja u novijoj srpskoj istoriji. Koje su Đinđić i ostali lideri DOS-a srpskom narodu očigledno priredili namerno, sa ciljem da što više ubiju njegovu nacionalnu svest. Da nije to u pitanju, oni bi Miloševića izručili na neki drugi datum, naprimer 26. juna ili 2. jula.
Srbija je tako postala prva država u modernoj istoriji koja je svog predsednika, više puta biranog na demokratski izborima, izručila nekom sudu u inostranstvu.
Većina Srba prebacivanje Miloševića u Hag, sa lisicama na rukama, u ponižavajućem klinču između dva policajca, kao da je u pitanju okoreli kriminalac, stavlja u ravan najvećih nacionalnih sramota, kakve su ubistvo Karađorđa u Radovanjskom lugu, ubistvo kneza Mihaila u Košutnjaku ili masakriranje kralja Aleksandra Obrenovića u Belom dvoru.
Ako je verovati Florens Artman, a nema razloga da joj se u ovom slučaju ne veruje, jer ona i pokojni premijer su, bar kad su haške optužnice protiv Srba i odnos prema Miloševiću u pitanju, uvek bili na istoj strani, tadašnji premijer Srbije je smatrao da sramotno vidovdansko izručenje Miloševića nije dovoljno, već da bi bilo dobro tog dana srpski narod i dodatno poniziti hapšenjem i izručenjem Ratka Mladića.
Valjda po logici: da Srbi sa obe strane Drine dobiju svoje. Da ovi u Srbiji budu poniženi izručenjem Miloševića a ovi u Republici Srpskoj izručenjem Mladića.
Na Vidovdan. Uz pomoć NATO pakta. Uz pomoć onih koji su samo dve godine ranije, sa 700 aviona bombardera, sa hiljadama krstarećih raketa, sa više desetina hiljada projektila (NATO tvrdi 30.000, Rusi tvrde 90.000) punjenih osiromašenim uranijumom, sa desetinama hiljada tona bombi... sejali smrt po Srbiji. Razarali gradove i sela, razarali fabrike, rušili mostove, rušili škole, bolnice i vrtiće, ubijali nam decu...
Skandalozno ponašanje tadašnjeg vpremijera Đinđića je još teže razumeti ako se ima u vidu činjenica da je Vidovdan Dan Vojske Republike Srpske i da je on, samo sedam godina ranije, 28. juna 1994. godine Ratku Mladiću uputio telegram sledeće sadržine:
-Poštovani g. generale, u ime svih članova Demokratske stranke i u moje lično ime, svim vojnicima, podoficirima, oficirima i Vama lično čestitam Dan Vojske Republike Srpske. Vojska Republike Srpske, nastala u ratu za slobodu, je primer kako jedna mala, ali narodna vojska može uspešno sačuvati državu i zaštititi narod. Bez obzira na mirovne pregovore, čiji uspeh svi želimo, nama je potrebna snažna vojska, kako bi druga strana odustala od namere da nastavi rat. Nadam se da će srpski narod, kao i Vojska Republike Srpske već sledeći Vidovdan dočekati u miru. S poštovanjem, dr Zoran Đinđić.
U istoriju nacionalnog bešćašća već je ušla žalosna činjenica da je Đinđić, u to vreme predsednik opozicione Demokratske stranke, svojim (ne)dvosmislenim izjavama zapadnim medijima podstrekavao NATO pakt da ne prekida bombardovanje SRJ i Srbije a sve u cilju rušenja Miloševića. Da bi on došao na vlast. U moralnom smislu to je dno. Florens Artman svedoči da je lider DOS-a bio spreman da ide i ispod tog dna.
Prvo je, kako to tvrdi Artmanova, pustio agente CIA da dođu u Srbiju i organizuju lov na haške optuženike, praktično im ne postavljajući nikakva suštinska ograničenja oko delovanja na teritoriji jedne suverene države (poređenja radi, podsećam da vek ranije Kraljevina Srbija, po cenu rata, nije prihvatila da i organi Austrougarske učestvuju u istrazi o sarajevskom atentatu na teritoriji kraljevine) a zatim je Karli del Ponte „obećao da će joj izručiti Mladića“. Ali se plašio da bi akcija policije na hapšenju ratnog komandanta VRS „izazvala brz odgovor vojske“.
Zato on, na Vidovdan 28. juna 2021. godine, popodne „telefonom zove glavnu tužiteljku kako bi je obavestio da je izručenje Slobodana Miloševića u toku, predlaže da joj odmah izruči i Mladića. „Ukoliko NATO može da dejstvuje bez odlaganja, u toku od četiri sata“, predlaže on. Mladić se u to vreme nalazi u svojoj kući u Beogradu – piše Artmanova.
To može da znači samo jedno: poziv da komandosi NATO pakta iz susedne BiH, verovatno sa aerodroma u Tuzli, preko kojeg je izvršeno i prebacivanje u Hag kidnapovanog Slobodana Miloševića, izvrše desant na Košutnjak u Beogradu, uhapse Mladića i sa njim odlete nazad u BiH.
Praktično, to je bio poziv NATO da ponovo izvrši agresiju na Srbiju. Kao što u novijoj evropskoj istoriji nije zabeleženo da je neka država svog predsednika izručila nekoj drugoj državi da mu se tamo sudi, tako nije zabeleženo ni da je premijer neke evropske države pozivao stranu vojsku da izvrši agresiju na njegovu državu.
Srećom, u komandi NATO i Haškom tribunalu nisu prihvatili ovu ludačku ideju. Svatili su da bi to bilo previše. Čak i ako su u pitanju dežurni krivci Srbi. A da su prihvatili, to ne bi bilo samo dodatno ponižavanje Srbije i nova agresija najačeg svetskog vojnog saveza na državu članicu UN, već bi to verovatno dovelo do novog ratnog sukoba najmoćnijih zapadnih sila i Vojske Jugoslavije.
Jer, koliko god je Vojska Jugoslavije bila uzdrmana iscrpljujućom odbranom otadžbine od agresije NATO 1999. godine i sistemskim slabljenjem njene upotrebne moći i borbene gotovosti od strane tadašnjeg državnog rukovodstva (ta činjenica je samo jedan u nizu apsurda koji su pomenuti u ovom tekstu), teško je poverovati da se ne bi suprostavila upadu helikoptera NATO i komandosa na Košutnjak u Beogradu, gde je porodična kuća Mladića. Tim pre što bi ljudi koji su u to vreme štitili ratnog komandanta VRS na pokušaj njegovog hapšenja sigurno uzvratili otvaranjem vatre.
Nema nikakvog opravdanja i racionalnog objašnjenja zašto većina medija, vlast i opozicija, ćute o šokantnim tvrdnjama koje je u svojoj knjizi iznela Florens Artman. Pre svih trebali bi da se oglase tadašnji najbliži saradnici, sada već pokojnog, Đinđića i objasne o čemu se ovde radi. Ako se suluda ideja o kinapovanju iz Srbije Slobodana Miloševića i Ratka Mladića, u istom danu, na Vidovdan, uz pomoć helikopterskog desanta komandosa NATO u Beograd, uopšte može racionalno objasniti.
A da se na zađe na odvratni teren vazalske potrebe da se servilnost „sultanu u Stambolu“ ( u ovom slučaju mentorima u Briselu, Vašingtonu, Londonu i Berlinu), koji ih je doveo ne vlast, dokazuje ne samo izdajom sopstvenog naroda već i njegovim što većim ponižavanjem.