Đorđe Janković iz Novog Pazara ostao je bez majke veoma mali. Braća su otišla svojim putem, a on je kada je stasao otišao u Beograd da nađe posao. Međutim, s obzirom da je posle oboleo od epilepsije niko nije želeo da ga zaposli, ali onda je naišao na čoveka koji mu je promenio život....
OVAJ PAR JE PONOS CELE SRBIJE: Umesto cveća, žele da gosti na venčanju daju novac za lečenje Teodore
Roditelji Teodore, kojoj je Srbija pomogla, imaju jedan cilj koji će vas uveriti da zaslužuju SREĆU
Na početku emisije na Prvoj srpskoj televiziji "Život priča" Đorđe je ispričao kakve strašne stvari je preživeo u detinjstvu:
- Imao sam 9 godina kada mi je otac umro. Ostalo je nas četvoro dece. Imam dva starija brata i mlađu sestru. Kada je prošlo godinu dana od očeve smrti, majka nas je napustila i otišla jer je stric moj maltretirao. Borio sam se i psihički i fizički svim snagama, ali majka nije mogla i zbog toga je otišla. Uvek smo očekivali smo da će da se vrati, priča Đorđe.
Kako kaže kao deca nisu imali izbora, nego su tada prijavili nestanak policiji, a onda su hteli da ih sve smeste u dom, ali baba, očeva majka, nije dala!
- Legneš sa suzama i ustaneš sa suzama, kratko je opisao Đorđe svoje detinjstvo i rekao da mu je u svemu davala snagu baka.
Kada ih je majka napustila, ceo svet mu se srušio, ali nije se dao.
- Spas sam nalazio u poslu. I kao mali bio sam na selu, skupljao sam jabuke, po 1000 džakova...Tome sam se radovao. Sa 10 godina sam radio oko stoke, kuće, ništa mi nikada nije bilo teško, prepričava Đorđe, a onda priča jednu veliku traumu iz detinjstva.
Policija ga je privela jer je bio optužen da je krao od nekog mesara. Čak je i čovek kojem je nestalo meso rekao da sumnja da je to Đorđe uradio. Policija ga je sa lisicama izvela sa časa. Policajci su ga tukli u službenim kolima i u stanici, a onda su mu pištolj stavili u usta i terali ga da prizna zločin.
- Toliko su me istukli da nisam mogao ni da ležim. U školi su mu rekli da ne moram da dolazim dok mi se rane ne smire. Bio sam 8. razred, duša me boli koliko sam se osramotio pred školom, kaže on.
Na kraju je saznao da je meso ukrao njegov stric i da je rekao da je uživao što je čuo da ga je policija prebila. To je bio okidač zbog čega je odlučio da ode za Beograd.
Njegova najveća želja u životu bila je da ima roditelje uz sebe i da ima detinjstvo. Kako kaže umreće, a to nikada neće doživeti.
- Išao sam u jednu novinsku redakciju sa slikom majke da je nađem. Dan posle došla je policija da mi kaže da su mi našli majku i pristao sam da idem da je vidim, ali sam pre toga pitao babu da li mogu s obzirom da se ona brinula o nama sve ove godine, kaže Đorđe i prepričava kako je pao u nesvest kada je ugledao.
Kako kaže on je njoj oprostio za sve i rekao joj da je može poštovati, ali da mu je teško što nije bila uz njega kada mu je bila najpotrebnija.
Zaposlio u perionici u Beogradu, ali pošto je plata kasnila ostao je i bez stana tako da je bio primoran da spava na Kalemegdanu sa samo 19 godina.
- Video sam jedan dan gospođu koja je punu kesu htela da baci. Pitao sam je da li mogu da uzmem te stvari. Ta žena me je odvela kući, nahranila, dala stvari, ali rekla da ne može da me primi jer nema uslova.
Spavao je napolju i jeo hranu koju je nalazio po kontejnerima.
- Nikada nisam ukrao ništa. Kucao sam ljudima na vrata, a oni su mi ih zatvarali pred nosem misleći da sam neki prosjak, jadnik, čak mi je to govorila i rodbina, umesto da mi pomogne.
Kako kaže najbitnije u svemu mu je bilo da ostane čist i da ima srce, a na pitanje kako je uspeo da izabere čast umesto da sebe spasi gladi on je rekao da je jednostavno TRPEO, jer nije želeo da obruk porodicu koja ga je ostavila kada mu je bilo najteže.
- Imao sam stalno osećaj da mi je neko govorio „Biće sutra bolje“... Skupljao sam limenke i prodavao ih da bi imao da kupim za jelo. Bilo je dana kada sam plakao ceo dan, kada nisam imao ni sa kim ni da pričam, ali posle kiše sunce sija i to me je uvek vodilo. Nikada čovek ne sme da tone, koliko god da mu je teško, objašnjava Đorđe.
Prišao sam jednoj gospođi koja je htela da baci hleb i pitao da mi da što je i uradila. Natopio ga je vodom i rekao da mu je to nešto najslađe bilo. U tom trenutku prišao mi je jedan čovek i pitao me šta radim.
- Ispričao sam mu celu svoju životnu priču, kao da ga znam sto godina, kao da mi je neko rekao da mu sve ispričam. Odveo me je da jedem i dao mi 500 dinara, a nisam ni slutio šta će se sve desiti, priseća se Đorđe.
Dejan Radić rekao je da ga je priča koju mu je Đorđe ispričao dotakla odmah.
- Hteo sam da pomognem nekome. Nisam ni ja neki bogataš. Sve sam mu dao što sam u tom trenutku imao. Vratio sam se u Aranđelovac i ispričao ocu sve što sam video i pitao ga da li mogu da ga dovedem kući jer sam uzeo njegov broj. Imao je neki razlupan telefon i mislio sam da se nikada više nećemo sresti. Nazvao sam ga oko 21 čas uveče i rekao mi da nema novac da bi došao, a ja sam mu poslao 1000 dinara poštom da bi mogao da dođe, prepričava Dejan.
Kako priča Dejan njegov otac ga je zavoleo i davao mu čak i karticu da mu diže penziju koliko je imao poverenja u njega. Posle nekog vremena i života u njegovoj kući, Đorđe je prešao da živi u Dejanovu drugu kuću koja je bila veoma mala i trošna, ali njemu dovoljna.
- Našao sam konačno porodicu i odmorio sam se kada sam imao gde da živim, kaže Đorđe.
Dejanova sestra Danijela takođe je posvedočila o svemu što se izdešavalo i rekla da joj je bilo mnogo žao kada je čula da je spavao pored kontejnera i da se iz istih hranio.
Ni Dejan ni njegova sestra ne rade, a njihov otac je preminuo u međuvremenu tako da svi žive od mamine penzije neke od 15.000 dinara.
Đorđe mora da izdvaja i po 9.000 dinara, za lekove zbog epilepsije od koje boluje.
Dejan je rekao da je od malena učen da pomaže drugima i da je tako vaspitan i kako kaže on i dalje, kao i Đorđe veruje da dobrota postoji i dalje.
- Ja imam dva rođena brata u Italiji, za njih ne želim da čujem. Pre bi krv dao Dejanu, nego njima, kaže Đorđe.
Posle ove priče, mnogo dobrih ljudi se javilo da pomogne ovim momcima. Čovek iz Kanade poslao je novac da Đorđe kupi malo stoke što je on i učinio.
Dejan je takođe rekao da planira i da deo svog imanja želi, ako bi to bilo potrebno, da prepiše na Đorđa i ne bi se oko toga razmišljao ni trenutka.
- Dobrota je pomoći nekome, kaže Dejan, a Đorđe je rekao da su pravu dobrotu pokazali njemu upravo on, njegova sestra, otac i majka.
U danima kada zbog imanja i nekih drugih stvari udara brat na brata, Dejan i Đorđe pokazali su šta znači biti dobar.
Njima nije potrebno mnogo, niti žele da imaju ništa drugo osim normalnog života. Svako ko može da im pomogne neka to i uradi jer oni će to sigurno znati da cene.