Juče je bio 18. dan „spontanih“ protesta u Beogradu, kada su takođe, vrlo spontano, skoro svi odlučili da ostanu kod kuće, osim nekolicine šetača, kojima niko nije javio da ne dolaze.
Demonstranti kada im vreme dozvoljava
Iako su protestanti danima najavljivali masovna okupljanja i ubeđivali narod da su izrazito nezadovoljni uslovima u kojima žive, čini se da im je od pobede Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima, mnogo teže pao pad temperature i kiša. S obzirom na činjenicu da je april, a ne sred zime, deluje prilično neuverljiv „vapaj studenata“ za boljim životom. Prvo, protestanti su bili radnici, nezaposleni, penzioneri, a najmanje studenti, a najviše su šetali predstavnici raznih sindikata, drugorazredni funkcioneri opozicionih stranaka i oportunisti koji su želeli malo medijske pažnje. Drugo, protestanti su već iskoristili uskršnje praznike da odu na odmor, a zahtevi neka čekaju da se pojedu farbana jaja i čokoladne zeke.
Demonstranti nasrnuli na predsednika Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM (FOTO)
Kad ne znamo šta ćemo, mi vičemo: „Demokratija“
Jedan od najvećih razloga za proteste, bila je navodno borba protiv diktature, i želja za demokratijom. Zbog toga su protestanti izašli na ulice i kao i u svakoj diktatorskoj zemlji, niko ih nije dirao. Policija nije reagovala, komunalne službe ih nisu dirale, čak je i premijer rekao da nema ništa protiv demonstracija, sve dok su mirne. Čini se kao da se tom potezu nisu nadali, već izazivanju nereda, pa u nedostatku istih, demonstranti su sami napravili nekoliko incidenata, kao što je skrnavljenje srpskog zida plača, posvećen stradalima na Kosovu, ali i napada na predsednika udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM, Simu Spasića. Ako su mogli da protestuju beskonačno, šta je ono što demonstrantima smeta? Mnogi su rekli da žive u medijskom mraku.
Šta onda znače silne naslovne strane medija koji su protestantima dali više prostora nego vladajućoj strukturi, komentarišući svaki detalj i objavljujući kolumne raznih novinara, pisma podrške javnih ličnosti i izjave svih anonimnih ljudi koji su hteli da ih daju?
Jedan od najčitanijih srpskih dnevnih listova, Blic, objavio je i u štampanom i u digitalnom izdanju izjave devet protestanata na ulicama Beograda, a s obzirom koliko ih je bilo poslednjih dana, izgleda da je uspeo ono čemu teži svaki medij- uspeo je da razgovara sa svim učesnicima protesta.
Evo šta su oni o protestima rekli naši građani:
- Na ulicama sam zato što nikada crnji nije bio medijski mrak. Radila sam na RTS-u i nikada nije bilo ovako - da jedan čovek bude zastupljen u svim medijima, nema dijaloga, debata... Većina ljudi ne živi dobro, imam osećaj i da se plaše da nešto kažu. Ovde se ne radi o tome što nemamo, a ne bih ni bila ovde da mislim da ne možemo nešto da promenimo - objašnjava Branka Lazić, novinarka i PR iz Beograda.
Vesti o protestima se mogu videti svakodnevno u dnevnim novinama, na naslovnim stranama, gde je tu medijski mrak?
DEMONSTRANTI NAPALI ŠEŠELJA ISPRED NARODNE SKUPŠTINE: Evo kako se sve završilo!
Jedan učesnik je penzioner iz Beograda, koji je ovako objasnio svoje učešće u protestu:
- Za moje 73 godine nikada nisam živeo gore. Eto, ja sam radio punih 50 godina, bio direktor škole u tri mandata i primam penziju 37.000 dinara. Dok platim sve račune, jedva sastavim kraj s krajem da preživim mesec - kaže Beograđanin Miodrag Skrobonja, prosvetni radnik u penziji, dok njegova ćerka Ksenija (41), ekonomistkinja, dodaje da je na protestima jer ne zna kako da posavetuje svoju ćerku tinejdžerku.
- Moja ćerka ima 15 godina i ja ne znam šta da joj kažem kada me pita da li da ostane u zemlji ili da ide u inostranstvo da traži sreću - kaže ona.
Činjenica da ovaj penzioner ima 73 godine, a starosna penzija se stiče u 65., znači da je penziju dobio pre 8 godina, u vreme Demokratske stranke i Borisa Tadića. Zašto tada nije protestovao? I zašto onda nema nikog od 1,7 miliona penzionera, čija trenutna prosečna penzija iznosi oko 23.500 dinara, nije izašao da štrajkuje?
Zašto ne štrajkuju penzioneri čija je penzija mala?
Razlika između dobrog i lošeg ekonomiste je u tome što loš ekonomista vidi samo trenutne efekte mere koju predlaže, a onaj dobar vidi i ono što će se sutra desiti.
Podsetimo, sećamo se kada je Mirko Cvetković povećao plate i penzije, iako budžet Srbije to nije mogao da izdrži, pa su Srbiju skoro doveli do bankrota.
Današnje prognoze su mnogo optimističnije, jer Srbija ima prirodan privredni rast i svako povećanje penzija je u skladu sa prihodima u budžetu. Penzioneri su dobili povećanje koje je MMF odobrio, a i jednokratnu pomoć za najugroženije. Svi se slažu da su i penzije i plate male i da bi voleli da su veće, ali treba shvatiti da se do boljeg standarda dolazi radom i trudom, a ne šetanjem ulicama. Situacija u kojoj smo se našli je delom i posledica neozbiljne finansijske politike koja je vođena godinama unazad, kada su neki od današnjih opozicionih „junaka“ državni budžet trošili na finansiranje propalih državnih preduzeća, dokapitalizacije državnih banaka, gubitke železara, staklare, azotare... i niko nije štrajkovao da se ta državna pitanja reše pre 5 i više godina. Da su tada rešena, danas bismo svi imali veće plate. Toga se najbolje penzioneri sećaju, zato ih i nema na ulicama.
MOŽE LI SE OVO NAZVATI PROTESTOM?! Najavili radikalizaciju, pa "spala knjiga na dva slova"
Protesti studentski, a zahtevi politički
Sledeće dve izjave su studentske, pa se može videti da zahtevi nisu studentski. I još nešto, stavovi ovih mladih ljudi više liče na političke manifeste, nego na studentska razmišljanja. Ako su ovo spontani protesti, zašto su onda njihova mišljenja toliko slična raznim plaćenićkim izjavama, koje smo proteklih meseci viđali na ovim okupljanjima i na opozicionim mitinzima?
- Na protestima u Beogradu sam svaki dan. Dolazim ovde da bismo promenili nešto u ovom sistemu, da smanjimo autokratiju i apsolutnu vlast novoizabranog predsednika Vučića. Većina je svesna toga da ne možemo da ga smenimo, ali to ne znači da ne možemo da smanjimo njegovu moć i da glas naroda postane bitniji od glasa pojedinaca. Moj lični razlog zašto sam ovde jeste to da bih mogla da ostanem ovde da živim, da bih mogla ovde da se zaposlim, udam i rodim decu, u državi za koju mogu da kažem da je demokratska. A ne da moram da bežim preko granice onog trenutka kada dobijem diplomu - priča Tamara Tucaković (23) iz Sombora, studentkinja Hemijskog fakulteta u Beogradu.
- Protestujem jer je u Srbiji demokratija postoji samo na papiru. U rukama jednog čoveka je sva moć u Srbiji, on drži svu izvršnu i zakonodavnu vlast. Verujem da će naši protesti doprineti da u Srbiji ne bude više diktatura i da predsednik države ne bude politički funkcioner, nego da zastupa interese svih građana - ističe Natalija Tasić, studentkinja iz Niša.
Glas naroda je uvek važniji od glasa pojedinca, jer je svaki pojedinac deo tog istog naroda, a to je osnovno načelo demokratije. Demokratija postoji na papiru, i to na glasačkom listiću, i demokratski sistem je okosnica svih izbora, pa i poslednjih.
Demokratski izbori u diktatorskom režimu?
U državi, za koju ona ne može da kaže da je demokratska, preko 2 miliona ljudi je glasalo za „diktatora“ Vučića, koga su podržali i samo godinu dana pre toga, na parlamentarnim izborima, kroz glasanje za SNS, koga su takođe podržali i 2012. godine, kada su rešili da promene prethodni režim u kome je jedino što je bilo demokratsko bio naziv vladajuće partije.
Srbija je zemlja u kojoj se izbori dešavaju na svakih godinu ili dve, na demokratski način- jedan građanin, jedan glas. Ubedljiva pobeda Aleksandra Vučića nije njegova odluka, nego odluka demokratske većine.
Protesti radi protestovanja
Blic je uzeo izjave i od bračnog para u penziji, koji su sami priznali da idu 27 godina na proteste.
- Ovo nam je 27. godina kako izlazimo na proteste. Dolazili smo devedesetih kada smo radili i, evo, protesti su nas dočekali u penzionerskim danima. Sada smo tu zato što je na vlasti ista garnitura koja je bila i devedesetih godina. Ovde smo i zbog mladih, zbog starijeg sina koji je otišao u inostranstvo da živi i radi, zbog ovih koji su sada na vlasti, jer mi ćemo nekako preživeti, ali mladi ljudi ne znamo kako će - pričaju Miroslav (65) i Mirjana (63) Ivković, penzioneri iz Beograda.
Ovo znači da su to isti oni ljudi koji su od 90-te godine na ulicama, i nijedan režim im nije valjao, pa zašto bi sada bilo drugačije?
Problemi uvek postoje, treba naći rešenje
Postoji je i oni građani koji su naveli da protestuju na ulicama Beograda zbog problema koji postoje. Nisu znali da objasne detaljnije koji su to problemi.
- Osnovni razlog što sam odlučio da se pridružim protestu je veliki broj problema koji nas okružuju. Ti problemi ne dotiču samo mlade već sve građane Srbije. Upravo je to razlog što šetam sa mladima. Hvala im na tome što su izašli na ulicu i nadam se da će se i drugi priključiti borbi za bolje sutra - kaže Novosađanin Anđelko Bašić.
PROTESTI DOŽIVELI POTPUNI FIJASKO: Kako će sada opravdati novac koji dolazi sa Zapada?!
Slično je rekla i protestantkinja iz Novog Sada:
Od prvog dana sam na protestu i poručila bih svima da ne odustaju od svojih ciljeva. Razlog zbog kog sam odlučila i sama da izađem na ulicu je realno loš život u Srbiji. Godinama ne ide na bolje, a protest mladih je način da se nešto promeni u Srbiji - smatra Dušica Mihajlov iz Novog Sada.
Svi želimo da živimo u boljem sutra, ali da li je protest ili rad najbolji način da se nešto promeni u društvu?
Poslednji Blicov sagovornik je još jedan student, koji je izjavio da želi da zaustavi tiraniju u Srbiji.
- Mi mladi ljudi moramo da se odupremo tiraniji nad zdravim razumom. Odlučio sam svakodnevno da protestujem jer moramo na ulicama da se izborimo za demokratiju. Mladi su naivno verovali da je to moguće na izborima. Očekujem da će rezultat naših protesta biti to da Srbija više neće biti zemlja u kojoj će se jedan čovek pitati za sve - navodi Vukašin Stanojević, student iz Niša.
Kada se osvrnemo na ove studentske izjave, vidimo da sve sadrže opšta mesta, kao što su „diktatura“, „medijski mrak“, „tiranija“, „bolji život“ i slično. Ovo su reči koje zvuče dobro kada se uzvikuju na protestima, i neodoljivo su poznate jer ih političari koriste decenijama toliko često, da su postale izlizane fraze.
Iste te reči su uzvikivali isti ti političari koji su danas stali uz protestante, počev od Čede Jovanovića, koji je vikao „Beograd je svet“ devedesetih na studentskim protestima, kada smo tražili da budemo deo razvijenog zapadnog sveta. Zašto nam onda danas smeta kada je taj isti zapad uz aktuelnu vlast?
Gde su ti političari devedesetih i dvehiljaditih godina, koji su tada bili u foteljama, kada su zemlju doveli do ekonomske propasti, da bi danas kukali što ne mogu da žive kao u Nemačkoj?
Opozicija je imala svoju priliku da predstavi program i plan u predizbornoj kampanji, ali su se oni bavili samo pljuvanjem Aleksandra Vučića i građani su rekli šta misle o njihovim idejama.
Niko od opozicije ni od protestanata nije znao da kaže konkretno kako bismo ubrzali razvoj, samo da ga žele, kao u onom vicu koji kaže: „-Šta želimo?- Ne znamo!-Kad želimo?-Odmah!“