Istinu je rekao turski predsednik Redžep Tajip Erdogan septembra 2017. na Globalnom poslovnom forumu Blumberg da Evropa laže Tursku već 54 godine da će postati njen deo.
EU je u osnovi hrišćanska zajednica, a ulaskom Turske, koja broji više od 80 miliona stanovnika, islam bi postao dominantna religija u Evropi. Upravo zbog toga Turska nikada neće postati članica EU, što je bilo jasno još onda kada je Robert Šuman, bivši francuski šef diplomatije i jedan od osnivača EU, kazao: "Demokratija će biti hrišćanska ili je neće biti. Antihrišćanska demokratija biće karikatura koja će potonuti u tiraniji ili anarhiji."
Primer Turske lako bi mogao da se preslika i na naš prostor. Obećanje iz Soluna 2003. da će sve države zapadnog Balkana postati deo EU ostalo je neispunjeno do dan-danas. Francuski predsednik Emanuel Makron jasno je stavio do znanja 2017. godine da EU neće primati nove članice sve dok se sama ne reformiše.
Najblaže rečeno, evropska perspektiva balkanske šestorke veoma je maglovita. Sumanuta odluka lidera EU da zemlje zapadnog Balkana skinu s liste prioriteta omogućila je Rusiji, Turskoj i Kini da znatno povećaju svoj uticaj na ovom prostoru. Briselski zvaničnici još uvek nisu svesni činjenice da Evropa nikada neće biti celovita, jaka i bezbedna sve dok ceo Balkan ne bude uključen u glavne evropske tokove.
Kriza evropskog jedinstva, tenzije i razlike između starih i novih članica, odlučivanje konsenzusom, ekonomska kriza, terorizam, korupcija, kriminal, migrantska kriza, nemogućnost usklađivanja zajedničke spoljne i bezbednosne politike, populizam i bregzit problemi su s kojima se Evropa poslednjih petnaest godina neuspešno bori.
Uprkos svemu tome EU se neće raspasti, niti će propasti. Najvažniji mirovni projekat posle Drugog svetskog rata konačno mora da se reorganizuje, a taj proces će potrajati.
Najave evropskih zvaničnika da će se zemlje zapadnog Balkana pridružiti EU do 2025. nisu ništa drugo nego bestidne laži, kojih su građani ovih prostora siti.
U međuvremenu pravila igre za pristupanje Uniji su se promenila. Stari princip da je sprovođenje i završetak reformi siguran put koji vodi ka članstvu više ne važi. Nova metodologija pregovaranja za pristupanje je toliko komplikovana i kompleksna da predstavlja još jednu obmanu u nizu. Sasvim je jasno da, i kada bi se u potpunosti nova metodologija primenjivala onako kako zahteva Brisel, nijedna od zemalja se ne bi približila EU u narednih 20 godina. Ako bi kojim čudom i uspele da ispune predviđene uslove, te države bi postale Japan na tlu Evrope. U tom slučaju članstvo u EU više im ne bi ni bilo važno.