Đorđe Mihailović hoda povijen. Štap je čas u desnoj, čas u levoj ruci. Sustigla ga je starost. Oslabila pluća i srce mu popuštaju. A žuri sa istom voljom i istim žarom, kao kada je pre 57 godina preuzeo brigu o Zejtinliku.
Procurila TAJNA DOKUMENTA: Anđelina Džoli nameštala ROBIJE Srbima u Hagu i smejala se našim žrtvama
OVAKO SE NEGUJU DOBROSUSEDSKI ODNOSI: Srbija uplatila novac za obnovu Sabornog hrama u Mostaru
Čuvao ga, uređivao, dočekivao i ispraćao potomke ratnika. Pokazivao gde počivaju njihovi slavni preci. Živom rečju tumačio istoriju i sudbinu usnulih srpskih, junačkih pukova.
Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku
Nalazi se u Solunu i u njegovom sklopu su smešteni grobovi srpskih, francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih vojnika poginulih u borbama i proboju Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu.
Kompleks groblja je podignut na prostoru na kome se od 1916. godine nalazila Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske.
Kao nekad, tako i danas, a devedeseta mu je potpisala život, poranio je pre jutra. Pre prvih poseta. Da neko stigne, a da ga on ne dočeka... To je bilo samo kada ga je, pre dve godine, bolest oborila.
Đorđe Mihailović je ispričao da su ga tada našli na stazi, među belim mermernim spomenicima i gotovo beživotnog odvezli u bolnicu.
Lekari ga otpisali. Mediji javili - umro je. A on se vratio da bude na Zejtinliku do kraja. Do poslednje trunke života.
Ispričao je da nikada pre nije bio bolestan, ili to nije želeo da prizna, a onda je sedam meseci bio prikovan za bolničku postelju.
Evropa će gorko plakati zbog Kosova: Oteli su zemlju Srbima, pa je dali TERORISTIMA i DILERIMA
- Vratili su me iz bolnice. Kući, da umrem. Sve je bilo pripremljeno. Porodična grobnica, ovde na srpskom vojničkom groblju, gde počivaju moji: deda Savo i otac Đuro. Od njih sam preuzeo tradiciju čuvara groblja. Grobnica, u kojoj i ja treba da počivam... Naručeni su venci, sveće, sve. Pa, kad sam se pojavio, bilo je čudo. Došli i Grci da se sa mnom slikaju... Sa ovim koji je otišao, pa se vratio. A Srbi... Oni uključuju telefone, kažu: Đorđe, samo reci, reč. Jednu reč. Ako ti ne čuju glas, neće nam poverovati da si živ - kaže uz osmeh čiča Đorđe, dok hoda od kapije Zejtinlika prema mauzoleju.
Smeje se, onda, on, čuvar Zejtinlika. Pokušava da se uspravi pod šajkačom, zateže uniformu koju mu je darovala Vojska Srbije. Staje pred spomenik, pred istočnu stranu.
Uključuju se telefoni, kamere. Teku odavno savladani stihovi uklesani u kamen koje on i sad, kao nekad, govori, bez zastajkivanja. Svaka reč, nepomućena:
"Neznani tuđinče, kad slučajno mineš
pored ovog svetog zajedničkog groba,
Znaj, ovde su našli večno utočište
Najveći junaci današnjega doba.
Roditelj je njihov: hrabri srpski narod,
Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
Koji je sve staze iskušenja prošo
I čiji su borci divljenja dostojni."
(Na prednjoj strani mauzoleja je mozaik svetog arhangela Mihaila po motivima freske iz manastira Manasijaispod koga su stihovi Vojislava Ilića Mlađeg na granitnoj ploči.)
Kaže, kad je završio stihove, da su oni delo Vojislava Ilića mlađeg, rođenog u Petrovcu na Mlavi, kod Požarevca.
I dok govori, ništa ne promiče njegovom oku. Promiču posetioci. Na spomenike sleću galebovi. Šume njihova bela krila, kao šum čempresa. Neko je zajecao.
- Ne plačite, deco, ponosite se i pamtite svoje junačke pradedove...
Čudesno je ovo mesto, čudesna je snaga Đorđa Mihailovića. I ništa nije tako saglasno kao ovi okamenjeni pukovi i ovaj živi starac koji o njima svedoči. Čudesno do bola. On, posle, drhtavom rukom otvara teška mesingana vrata Mauzoleja. Štap naslonio na betonski dovratnik. Spušta se u kosturnicu, pali sveću, pa svetlo, pa kasetofon, stari. Čuje se "Marš na Drinu", pa koračnice, pa... samo otkucaji srca potomaka. A on govori istoriju. Živa reč žive istorije.
- Sve je više mladih Srba koji dolaze. Nema dana da ne dođu. Popijemo za pokoj duše zavičajnu rakiju. Oni se slikaju. Neki pod ličkim, neki pod crnogorskim kapama, svi uz zastave slavnih divizija. Ličani, Crnogorci, Bosanci...Svi smo mi Srbi. A mnogi me pitaju kako to da sam i u ovim danima na Zejtinliku... Kažem im: tako što sve mislim da su ovi junaci živi. Tako im i služim. Tako, kao da su mi najrođeniji rod. Oni su me obavezali žrtvom za slobodu otadžbine - govori Đorđe.
Ko stoji iza Katalonije i kakva je veza SEPARATISTA iz Španije sa kosovskim Albancima
Đorđe Mihailović, donedavno je sa ženom stanovao u kući od kamena, na ulazu u Zejtinlik. Kuća je podignuta 1928. u kojoj je i rođen, iste godine. Starost i bolest su ga, odnedavno, preselile u neveliki stan, u ulicu iznad groblja.
Na novoj adresi čika Đorđa, koju je sam odabrao, želeo je da mu bude i prozor s pogledom na humke ratnika.
- Čim ustane, on odlazi do ovog prozora, stoji i gleda... Gleda u groblje, posle i bez doručka ode dole, pa, kad dođe - govori supruga Svetlana (Grkinja kojoj je on dao to srpsko ime).