NATO bombardovanje iz 1999. godine još nije gotovo, jer Srbija ne priznaje tzv. Kosovo, ne želi da uvede sankcije Rusiji i ne želi da postane članica NATO-a. Te otpore Zapad ne želi da prihvati i zato se Srbija nalazi u ovakvom položaju, kaže Aleksandar Noj, poslanik Levice u nemačkom Bundestagu.
Aleksandar Noj, koji je i član Odbora za odbranu i Odbora za spoljne poslove Bundestaga, doktorirao je na izveštavanju američkih i nemačkih medija o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, sa OEBS-om je boravio u Bosni i na Kosovu i Metohiji. Od tada se trudi da istinu o pritiscima na Srbe prenese - na svakom mestu.
U intervjuu je govorio o pritiscima Zapada na Srbiju, Republiku Srpsku, borbi naroda u Crnoj Gori, geopolitičkim previranjima, odnosima Evrope i Rusije, Amerkike...
Noj je od 2013. poslanik partije Di Linke u Bundestagu, a ovako vidi geopolitičke lomove na Balkanu, u Evropi i u odnosima moćnih sila.
- Zapad gubi silu i uticaj, a EU posebno. Velika Britanija je izašla iz nje, tu su i druge članice, posebno na istoku, koje nisu zadovoljne statusom, savez je ugrožen, EU ne može da se postavi moćno koliko bi želela. Ali, može da stavi nož pod grlo Srbiji. Pitanje je šta još može Srbija da ustupi EU koja slabi. Ali, Srbija je u znatno boljoj poziciji nego pre 10 godina, u smislu bezbednosne i politike suverenosti. Srbija ne treba da naseda na legende, prazne priče EU da je ona zvezda vodilja za bolji bolji život. Ako uđe u EU, Srbija će moći da šalje jeftinu radnu snagu u Nemačku, što ide na štetu naših zaposlenih. S druge strane, Srbija će morati da uzima još više nemačkih proizvoda, što će joj smanjiti industrijsku moć. Uostalom, ako uđete u EU, izgubićete ono što vam je najvažnije, vaš integritet i suverenitet.
- Siguran sam da će vaša zemlja istrajati u otporu i da neće postati članica NATO saveza. To bi se kosilo sa ponosom Srba, ali tu su još dva dodatna faktora, da daje ili uzima novac za vojno naoružanje da bi bila partner u tom savezu. A drugi, da li je Srbija stvarno spremna da se u ime NATO-a bori i gine za Ameriku i druge članice. Srbija je na svojoj koži osetila kako je kad padaju NATO bombe, sinovima i kćerima Srbije nije u interesu da ginu za tuđe interese.
- Priznavanje takozvanog Kosova od strane Srbije bio bi još jedan korak ka zvaničnoj pobedi NATO nad Srbijom. Srbija bi dobila samo par dukata, bukvalno rečeno, to uopšte nije logično, ni dobro za nju. Ali, realnost je da na takozvanom Kosovu živi skoro dva miliona Albanaca. Ideja o razgraničenju može da ima budućnost, da se sever Kosova pripoji Srbiji, a da manastiri, srpske svetinje na Kosovu budu zaštićeni. Živeo sam tamo, radio za OEBS na Kosovu, situacija na severu je loša, a u enklavama na jugu mnogo gora. Nema dobrog rešenja, postoji samo rešenje koje je manje zlo. Možda se i varam, ali mislim da će srpske enklave u budućnosti izgubiti stanovništvo i tako se ugasiti.
- Očevici smo posebne idiotarije Berlina od koga čujemo da je Kosovo suverena država, kao i Srbija. Ako su obe države suverene, onda je to tema za njih da kao suverene razmene teritoriju, ali se Berlin protivi toj inicijativi. Jasno je kako Berlin i Brisel posmatraju region jugoistoka Evrope, kao koloniju koju možete da usmerite gde vama odgovara. Granice su promenjive, ako je to u interesu Berlina, kao u slučaju bivše Jugoslavije, moraju i dalje da postoje tamo gde njima odgovara, kao u Ukrajini ili Gruziji. Reč je o selektivnom izboru međunarodnog prava, da se umnoži uticaj i moć Zapada, ali nailaze na otpor Kine i Rusije. U sjajnim odnosima vaše vlasti i predsednika sa Markelovom samo treba da posmatrate koji benefit je Srbija dobila u poslednjih nekoliko godina i koliko je poniženja pretrpela. Ako pogledate te činjenice, onda je odgovor jasan. Gospođu Merkel nije moguće promeniti, čak i bez nje, politika Nemačke je jasna i konstantna.
Politička elita Crne Gore se, kao u Makedoniji, bukvalno prodala Zapadu. Razlog donošenja Zakona o verskim zajednicama je kulturno i versko razgraničenje, posle fizičkog razgraničenja sa Srbijom. Ali SPC je veoma moćna u Crnoj Gori, kultura, odnosno vera, ubraja se u „meku moć“. Vidim i sličnost sa dešavanjima u Ukrajini, tamo je takođe plan da se Rusi i Ukrajinici razdvoje razdvajanjem crkve. Ta ideja nije nastala u Kijevu ili Podgorici, već u Briselu i Vašingtonu. Iako ne trčim svake nedelje u crkvu, kršten sam i potpuno razumem osećanja duboko verujućih ljudi, razumem da su povređeni. Veoma sam srećan što se dešava velika pobuna u Crnoj Gori, otpor prema vlastima u Podgorici da sve što je u vlasništvu SPC to i ostane, da neće da prodaju svoju dušu. To mi je veoma važno.
- Bio sam veoma jasan i na temu promene imena Makedonije i zahteva da uđe u NATO, kao i u slučaju drugih zemalja ovog područja. NATO je zločinački savez. Politička elita želi u alijansu, a sa njom se sarađuje pomoću različitih metoda, jedna je novac, a druga pritisak vezan za Albance u Makedoniji. Ako se Skoplje ne slaže sa stavovima NATO-a, motivišu se Albanci da tamo organizuju nemire. I to je jedan od glavnih razloga pristanka da se uđe u NATO, da se izbegnu nemiri u zemlji. Tu su i političari koji su kupljeni. Bili su protiv, ali su se predomislili kada su pozvani na razgovor u ambasadu SAD. U Makedoniji politička elita upravo prodaje identitet države da bi mogla da pristupi zločinačkom savezu, to je skandal.
Mogu samo da podržim Republiku Srpsku. Od kad je postavljen Dejtonski sporazum, Zapad je čekao neko vreme, a onda je započeo veliki pritisak na Srpsku, da bi se njena prava i nadležnosti izdvojili iz tog sporazuma, da bi se BiH preformulisala u unitarnu državu. Ljudi u Srpskoj moraju dobro da razmisle koje ustupke će da čine, oni nisu povratni.
Posle raspada SSSR Rusija nije bila prepoznatljiva kao faktor na Balkanu, a razbijanje Jugoslavije dovelo je do smanjenja njenog uticaja. U vreme bombardovanja, Rusija nije bila u mogućnosti da odbrani srpske interese, Srbija je bila sama pod agresijom. Jako se divim srpskom narodu što se usprotivio NATO agresiji. Rusija se vratila u svetsku geopolitiku, ima želju da povrati uticaj u regionu, a to može da olakša situaciju za Srbiju.
Bliži se do sada najveći manevar američkih trupa u Evropi, sve je više vežbi, sve više tehnike i vojske, a to izaziva i reakcije na ruskoj strani. Rusija je ušla u ovu priču priznavanjem Krima, tu je ipak došlo do promene granice. Rusija ne pada na kolena pred Zapadom, zato treba da bude kažnjena, sankcijama, propagandnim ratom, koji je u Nemačkoj veoma jak, naoružavanjem članica NATO-a, i naravno, manevrima pri ruskim granicama. Mi u stranci Di Linke se tome protivimo iz više razloga, ali glavni je, ako bi za vreme vežbe došlo do propusta, incidenta, mogla bi da se otvore vrata za nuklearni rat. Zapad misli da bi rat sa Rusijom bio regionalno ograničen na kaljiningradsku oblast, i da bi Rusi tu stali. To nije dobra procena, u slučaju da Rusija bude napadnuta, ako se nađe kao ugrožena u upotrebi konvencionalnog oružja, ona nema drugu alternativu osim nuklearnog rata.
Propaganda protiv Rusije u Nemačkoj nije naišla na plodno tlo. U našoj zemlji ima puno ljudi koji su povezani sa Rusijom. Čak 80 odsto stanovnika Nemačke se protivi tome da zemlja radi protiv Rusije u ime Amerike, tu se vidi razlika između stanovništva koje želi prijateljstvo sa Rusijom i političara koji po instrukcijama Amerike rade protiv toga. Propaganda protiv Rusije je ista kao protiv Srbije pre 20 godina, s tim što je ova druga bila veoma plodna, ali propaganda protiv Rusije očigledno nema efekta, zato što sada znaju da je reč o propagandi.