Zini Al Sattaf (30) iz Beograda u maju prošle godine lekari su rekli “u tebi nešto kulja, a dok se ne desi erupcija, nećemo znati šta je!“. Od tada je prošlo devet meseci a njena misteriozna bolest još uvek je enigma, kako za nju, tako i za beogradske zdravstvene radnike.
Ova Beograđanka sirijskog porekla vodila je uobičajen i uredan život do trenutka kada je osetila prve simptome, koji su ličili nastomačni virus. Nakon tri nedelje tegoba koje ne prolaze, otišla je na pregled koji uprkos odličnoj krvnoj slici pokazuje da sedimentacija (jedan od zapaljenskih faktora) iznosi 66, što je prilično visoko u odnosu na normalnu koja treba da iznosi do 15.Pojavila joj se i povišena temperatura koja nije prolazila prvo danima, zatim nedeljama, a kasnije se to pretvorilo u mesece.
Tada za nju počinje birokratski pakao.
Uradila je niz istraživanja, međutim, niko se njenom slučaju nije temeljno posvetio, a gastroenterolog kod kog je prvobitno bila, je otišao na odmor.
– Apsolutno nije hteo da me primi, a sestra koja radi sa mojim gastroenterologom je pokušala da me ubedi da mi nije ništa i da idem kući, i da ne izmišljam bolesti, jer „ja sam mlada – kaže Zina.
Uprkos uveravanjima zdravstvenih radnika da je sve u redu, Zina se ponovo razbolela i počela da pije antibiotike. U međuvremenu je mesec i po dana ležala na Klinici za infektivne i tropske bolestigde su je testirali na HIV, hepatitise i neke osnovne infektivne bolesti.
Proverili su joj hormone štitne žlezde, testirali na koksaki, i sve je bilo negativno. Onda je urađena imunologija i ispostavilo se da je ANA test (Anti Nuklearna Antitela) pozitivan, što znači da postojipredispozicija za neku autoimunu bolest.
– Posetila sam imunologa i nakon razgovora i pregleda mojih analiza, zaključila je da nemam dovoljno kriterijuma ni za jednu autoimunu bolest, jer osim pozitivnog testa, koji ne znači nužno bolest, ništa drugo na to nije ukazivalo. Počevši od toga da nemam nikakvo oštećenje organa, što je za autoimune bolesti inače karakteristično – kaže Zina.
U otpusnoj listi je pisalo da treba da se javi imunologu, endokrinologu, pulmologu, što je Zina i činila u narednim mesecima.
– Život mi se pretvorio u bolnicu, lekare, Klinički centar i odlazak na preglede, zakazivanje istih, odlazak po upute. Recimo, mesec i po dana nisam mogla da zakažem skener pluća jer pulmolog kod kojeg sam u Kliničkom centru nije bila obučena za rad u IZIS sistemu i nije imala čak ni šifru. Na skener sam konačno otišla tek pre neki dan, pet meseci nakon što sam otpuštena iz bolnice – rekla je ova devojka.
Rezultati scintigrafije i uvećani limfni čvorovi su doktorki koja je radila ultrazvuk bili dovoljni da dijagnostifikuje Hašimoto sindrom, što je Zinin doktor iz doma zdravlja, kod kog ide godinama, decidirano odbio.
– Dakle, nakon 9 meseci, ja nemam konkretnu dijagnozu, povremeno i dalje imam temperaturu, ali nemam lekara koji vodi moj slučaj. Apsolutno svi govore kako nisam slučaj za njih i prebacuju me od jednog do drugog. Vreme prolazi, ovim tempom će ispitivanja možda završiti za nekoliko godina, a tada to možda više neće ni biti bitno, jer ko zna šta će mi se u međuvremenu dogoditi – zaključila je bespomoćno Zina.