Među 25 zaslužnih ustanova i pojedinaca iz Srbije kojima je predsednik Republike Aleksandar Vučić juče uručio najviša državna odlikovanja čak troje laureata je iz jednog sela – Miloševca kod Velike Plane. To su Centar za smeštaj i usvojenje dece u Miloševcu i penzionisane hraniteljice iz tog mesta Katarina Dešić i Branka Filipović.
Pročitajte i:
Zanimljivo je da je naš portal „Srbija danas“ o njima nedavno opširno pisao i da je sve troje odlikovano na predlog našeg novinara Dušana Marića, pomoćnika predsednika opštine Velika Plana.
Odluka predsednika Vučića da čak tri odlikovanja pošalje u Miloševac ima još veću težinu kad se u vidu ima činjenica da humanitarna ustanova iz tog pomoravskog sela i njene nekadašnje radnice iza sebe imaju ukupno 270 godina života i rada, a da do juče nisu dobile ni jedno priznanje od svoje države.
Heroina jučerašnje svečanosti je Katarina Dešić, starica koja je pre 92 godine rođena u Dubovcu kod Okučana. Preživela je ustaške i nacističke logore, polovina porodice joj je stradala od ustaša, svoju decu nije imala, ali ni užasne patnje koje je preživela u njoj nisu ugasile ljubav prema ljudima i deci, pa je kao hraniteljica na put izvela celi jedan razred napuštene dece.
POKLON OPŠTINE: Crvenom krstu u Velikoj Plani uručen novi kombi (FOTO)
Katarina je imala 15 godina kada su, u avgustu 1942. ustaše ubile njenog brata Milana. Nekoliko dana kasnije u logor su odvele celo selo i celu porodicu Dešića: oca Petra, majku Jelenu, kćerke Katarinu, Milku i Milevu.Majka je zaklana u Jasenovcu, Petar odveden u Aušvic, a njegove kćeri u logor u Sisku. Dobri ljudi među Hrvatima, užasnuti pokoljima srpske dece u Jasenovcu i drugim logorima, dolazili su u fabrike smrti, usvajali siročad i vodili u svoje porodice. Milevu, koja je imala trinaest godina i dve godine mlađu Milku odveli su u Zagreb. Katarina nije bila te sreće. Nju su prvo prebacili u logor u Mariboru, a posle nekoliko sedmica odveli u nemački logor Biterfeld.
ODGOVORNA ODLUKA VUČIĆA I SNS: Stranački interes podredili interesima Srbije
Milka i Mileva su pobegle iz Zagreba i peške došle u Dubovac, gde su se do kraja rata krile kod tetke. Kada je završen Drugi svetski rat, kući su se vratili i otac Petar i Katarina. Petar peške, a Katarina vozom. U jesen 1950. godine Katarina je došla u posetu rodbini u Smederevu, gde je upoznala Mateju Rajkovića iz Miloševca i posle dva meseca sa njim sklopila brak. Od tada, kroz skromni dom u Miloševcu, uz bezgraničnu ljubav Katarine, Mateje i njegovih potomaka, prošlo je dvadeset i petoro dece.
-Koliko je Katarina skromna žena i koliko je bila preokupirana obavezama oko podizanja tuđe dece, govore ipodatak da još uvek koristi ličnu kartu koju je dobila 1947. godine, da nema državljanstvo Republike Srbije i da ne dobija penziju – kaže njena snaha Zorica. Predsednik Vučić je Katarinu odlikovao Zlatnom medaljom za zasluge.
Centar za smeštaj dece Miloševac odlikovan je Sretenjskim ordenom prvog reda. Od 1931. godine, kada je počela sa radom, kroz ovu ustanovu prošlo je više od 5.000 napuštene dece. Knjiga bi bila potrebna da se pobroje svi dečaci i devojčice koje su tragične sudbine i neodgovorni roditelji ostavili nad životnim ambisom, a koji su igrajući se na livadama ovog pitomog sela na levoj obali Morave pronašli svoj životni put. Postali ljudi, odgovorni i korisni članovi društvene zajednice.
- Centar sada obezbeđuje smeštaj i mirno detinjstvo za 184 mališana iz svih krajeva Srbije, u okrilju 119 hraniteljskih porodica, čiji su ukućani prošli stručnu obuku za uspešno obavljanje ovog plemenitog posla – kaže Milica Lukić Momirović, direktorka centra, koja je juče primila odlikovanje iz ruku predsednika Srbije.
Putopis: Od mog Kupresa do Vučićevog Bugojna
Od više stotina žena iz Miloševca i okoline koje su se bavile hraniteljstvom, po broju mališana koje je izvela na životni put Branka Filipović je apsolutni rekorder. Zajedno sa svojim suprugom Miroslavom i ostalim ukućanima, odnegovala je četrdesetoro tuđe i napuštene dece, koja su u njenoj porodici ostala do punoletstva i osamostaljivanja. I zato je od svoje domovine odlikovana Zlatnom medaljom za zasluge.
Branka je rođena 1929. u Beogradu. Nije imala ni dve godine kada je, u martu 1931. godine, dovedena u Miloševac i, u organizaciji tek osnovanog centra za brigu o napuštenoj deci, data na čuvanje i vaspitanje meštanima Milanu Pašiću i njegovoj supruzi Frosini.
Svoje roditelje nikad nije upoznala, niti zna ko su. Godinama je pokušavala da ih pronađe, da otkrije svoje poreklo ali nije uspela. Kaže da je upravo u tome što je tragala bezuspešno, što do rođenja svoje dece nikad nije upoznala bliskost koju ljudsko biće oseti kad se nađe pored nekog svog, nalazila najači motiv da deci o kojoj se brinula pruži što više ljubavi. Da im bude i majka i drugarica.
Sudbina je htela da na pragu desete decenije života brigu o Branki Filipović vodi bračni par Goran i Marina Petrović. Goran je i sam nekadašnji štićenik Centra, koji je, kao i Branka, doveden „iz belog sveta“, a kad je stekao punoletstvo odlučio je da ostane u Miloševcu, gde se oženio i izrodio dvoje dece.