Sedmorica od osmorice radnika vodovoda u Vranju, koji su neposredno posle bombardovanja radili na brdu Pljačkovica, gde je NATO bacao bombe sa osiromašenim uranijumom, umrli su kasnije od raka pluća i debelog creva. Osmi član ove ekipe takođe je oboleo od raka i trenutno je na lečenju.
Srbi, Rusi i Kinezi ZAJEDNO protiv NATO-a: Neće proći BEZ KAZNE, ima da PLATE za svoje ZLOČINE
Bez zaštite
Nesrećni radnici su tokom leta 1999. proveli 25 dana na brdu Pljačkovica, četiri kilometra od Vranja, kako bi ogradili teren na kojem je NATO bacio između 1500 i 2000 projektila. Po povratku sa zadatka počeli su da dobijaju plikove i mrlje po telu, a kada se nekoliko godine kasnije saznalo da je u bombama bilo osiromašenog uranijuma, saopšteno im je da su ozračeni i da će svi oboleti od raka.
Ovo je potvrdio Božidar Đorđević, izvršni direktor vodovoda u Vranju, koji je 1999. godine bio na funkciji tehničkog direktora. On kaže da su njegove kolege poslate na Pljačkovicu da ograđuju teren koji je 29. maja 1999. bio zasut sa više od 1500 NATO projektila.
- Odmah posle bombardovanja, naše preduzeće dobilo je naređenje od ratnog štaba da pošalje ekipu na brdo Pljačkovica da ogradi teren kontaminiran bombama. Bili su to sve mladi i zdravi ljudi, tada uglavnom u svojim četrdesetim jer na tako delikatne zadatke šaljemo samo zdravstveno najsposobnije. Uveravali su nas da je sve bezbedno i da nema opasnosti po zdravlje ljudi. Međutim, sedam od osam naših kolega umrlo je od raka od tada do danas jer se ispostavilo da su bili ozračeni osiromašenim uranijumom koji je bačen na Pljačkovicu.
Prvi radnik vodovoda koji je preminuo bio je Miroslav Jović, koji je odmah posle bombardovanja dobio rak pluća, a umro je 2004. u 52. godini. Druga žrtva je Goran Mitić, kog je rak pluća pokosio 2009. u 46. godini, dok su ostale njihove kolege, sve osim jednog, preminule nakon toga.
Goranova supruga Dragana kaže da njen suprug i ostali radnici nisu bili svesni da, odlazeći na Pljačkovicu, zapravo odlaze u smrt.
- Moj Goran je na Pljačkovici sa kolegama proveo 25 dana odmah posle bombardovanja 1999. godine. Radili su tamo svaki dan, puno radno vreme, jeli i pili, i to bez ikakve zaštitne opreme, samo u svojim radnim kombinezonima. Kada su se vratili, Goran mi je rekao da nešto nije u redu, da njemu i kolegama po telu izlaze neke mrlje i plikovi. Kasnije su pozvali na posebne sistematske preglede sve koji su bili na Pljačkovici i rekli im da će u roku od deset godina svi dobiti rak. I tako je bilo. Najgore je što je moj muž poslednje godine života proveo svestan da će umreti – kaže Dragana i napominje da njena porodica nikoga nije tužila zbog Goranove smrti.
Istinu na videlo
Gradimir Jovanović, predsednik „Udruženja uranijumskih žrtava“ iz Vranja kaže da je dobro upoznat sa svim detaljima ovog tragičnog slučaja.
- Svi u Vranju znaju za strašnu sudbinu radnika vodovoda koji su bili na Pljačkovici. Naše udruženje već godinama pokušava da zatraži barem delić pravde za te ljude i njihove porodice koje su izgubile najmilije. Ono što se desilo tokom NATO agresije je strašno i veoma je bitno da cela istina izađe na videlo – objašnjava Jovanović.