Miljan Delević, upucani Srbin sa Kosova koga su pripadnici ROSU teško ranili, pucajući na njegov automobil na Bistričkom mostu, na magistralnom putu Kosovska Mitrovica-Leposavić iz bolničke postelje progovorio je o svemu.
- Metak ne može da boli, koliko nemoć da u ovim trenucima budem sa svojom porodicom. Plašim se za sina i ženu koji ne mogu slobodno da izađu na ulicu, a da ne strahuju da li će im neko prići, uhvatiti ih za ruku... Moj Marko je već veliki, ima sedam godina i vrlo dobro vidi sve šta se dešava. Porodica mi trenutno daje najveću snagu, jer nije lako saznanje da je neko pokušao da te ubije. saznanje da ima ko da brine za mene mi daje snagu, zato se još uvek držim i nadam se da će ovim mukama doći kraj i da ću ubrzo biti u zagrljaju svojih najblžih - ovako je počeo svoju ispovest ranjeni Srbin.
Novinarima koji su ga posetili u bolnici ispičao je šta se desilo kobnog dana.
- Tog dana sam sa kumom krenuo iz Leposavića ka Kosovskoj Mitrovici i kad smo došli na taj takozvani punkt, kako oni vole da kažu, policijski službenik nam je rukom pokazao da se vratimo unazad, što smo i učinili. Odmah nakon toga je kombi pripadnika ROSU krenuo da nas udara, a potom su iz čista mira pucali na nas. Mene su ranili, ali je sreća u nesreći što se kumu ništa nije desilo, te je uspeo da okrene automobil i odveze me pravac u bolnicu, kako bi mi odmah ukazali lekarsku pomoć - ispričao je Delević.
Kako kaže, bio je na ivici života, te su sekunde odlučivale da li će preživeti.
- Srećom, doktori u bolnici u Kraljevu su me odmah primili i učinili sve kako bi me spasli. Veoma sam im zahvalan na tome. Nikada pre nisam doživeo ovako nešto, a sve vreme mi je u glavi bila porodica. Oni, kada su čuli za sve, bili su u potpunom šoku. Ljudi su već počeli da pričaju da sam podlegao povredama i možete samo da zamislite jednu majku, samu sa sinom koja sve to sluša, a ne zna šta se zapravo događa - istakao je on.
Miljan se, kaže, sada oseća bolje, a porodica i prijatelji mu pružaju ogromnu podršku.
- Još uvek nije sjajno, rana boli, noćima ne mogu da spavam, ali proći će. To je valjda normalno, s obzirom na činjenicu da sam jedva izvukao živu glavu.
Miljan ističe da mu je pismo, koje mu je napisao sedmogodišnji sin nateralo suze na oči.
- Trenutak kada sam čitao pismo sina bio je veoma bolan. Suze su same krenule, a na sve to došao je i strah. Za njega, za celu porodicu. Činjenica da sam daleko od njih i da ne mogu da ih zaštitim mi dodatno otežava.
Ranjeni Delević je, kako kaže, veoma zahvalan medicinskom osoblju kraljevačke bolnice, ali je njegova želja bila da bude prebačen VMA u Beogradu.
- Za mene je Vojnomedicinski centar najbolji u Srbiji. Želeo sam da se spasim i da budem siguran da će sve biti kako treba i zato sam zahtevao da se lečim ovde. Zaista sam prezadovoljan. Svi su prema meni ljubazni, korektni. Sve što mi treba dobijem odmah i zaista sam im zahvalan na tome. Naročito ovom dvanaestom spratu, grudnom odeljenju na kom se trenutno nalazim - poručio je Delević.
Odgovarajući na pretnje, koje su proteklih dana pristizale, kako njegovoj ženi tako i njemu, Delević je rekao:
- Oni samo mogu da prete i ništa više. Upravo zbog toga sam se i oglasio iz bolnice, kad su počeli da šire priču da sam umro. Slikao sam se sa tri prsta, kao pravi Srbin što i jesam. Poručio sam svima koji su priželjkivali moju smrt samo jedno: "Nema nazad. Živ je Miljan, umro nije ".
Ranjeni Delević ističe da svim Srbima, koji strahuju za svoj život i bezbednost na Kosovu ima da poruči samo jedno: "Nema predaje".
- Želeo bih da ovo što se meni desilo bude zadnje i da niko nikada ne priživi ovakvu stvar. Svesno su išli da nas ubiju i rekao sam i pre, a kažem i sada, kad su već ,,čisti" zašto ne vrate kamere, s obzirom na to da nadzor postoji. Neka se crno na belo vidi ko je kriv i ko je doveo do svega ovoga.