Osam godina svakodnevno slušamo dramatične najave da će Vučić i SNS izdati Kosovo i Metohiju i predati ga Albancima i NATO-paktu.
Kao da već nije predato. Kao da njegova sudbina nije, pa skoro, zapečaćena. Ne samo posle vojne agresije fašista iz Brisela i Vašingtona na Srbiju i SR Jugoslaviju i potpisivanja Kumanovskog sporazuma, već mnogo ranije. Počev od odluke Josipa Broza i komunista da posle Drugog svetskog rata zabrane povratak srpskog stanovništva koje je pobeglo od terora balista, preko pristajanja srpskih političara na poklanjanje Leposavića i usvajanje ustava 1974. godine, po kojem su Kosovo i Vojvodina dobili status države u državi, do iseljavanja desetina hiljada Srba iz južne pokrajine u Smederevo, Beograd, Kraljevo…
Kao da se južna srpska pokrajina već dve decenije ne nalazi pod okupacijom NATO, već da turiste koji idu da letuju na albansko primorju na Đeneral Jankoviću kontrolišu srpski graničari a da u Bonstilu svoju bazu nemaju američke specijalne jedinice već 63. ili 72. brigada Vojske Srbije.
A, kako su te baba Roske i Vange najavljivale, prvi korak u toj izdaji trebala je da bude izmena Ustava Srbije. I to tako što bi se iz njegove preambule izbrisao i pomen na južnu pokrajinu.
U hiljadama novinskih članaka i izjava opozicionih političara to je najavljivano kao gotova stvar. Evo sad će. Samo što nije. Radio Mileva javlja a i radio Marinika potvrđuje. Hiljade pravih i lažnih patriota su sa tom laži narod zbunjivale i pobunjivale protiv vlasti, prikupljale glasove i lajkove na Fejsbuku i drugim društvenim mrežama.
U tim najavama i medijskom razapinjanju Vučića kao izdajnika koji će, „poput Vuka Brankovića, sutra izdati na Kosovu polju“, nije bilo suštinske razlike između levice i desnice, između nacionalista i evroatlanskih fanatika. Istu ili sličnu pesmu guslali su i Boško Obradović i Mladen Obradović, s jedne i Dragan Đilas i Vuk Jeremić, s druge strane.
Razlika je bila samo u rokovima izdaje sa kojima se licitiralo: od nekoliko dana, do nekoliko meseci. Najduže. Jer, kako su lagali, sve je dogovoreno, Vučić je već uzeo milijarde evra, već je kupio latifundije u Južnoj Americi na koje će pobeći, ostaje samo da se jednog probudimo i pročitamo kako je Beograd priznao Kosovo.
Svi ti rokovi su prošli, Kosovo i Metohija je tamo gde je i bilo. Oteto i okupirano. A država nastavlja borbu za odbranu svog suvereniteta. Koliko joj okolnosti dozvoljavaju. Čak i preko toga. Jer ne treba zaboraviti da je Srbija mala zemlja, sa šest-sedam miliona stanovnika, sa zanemarljivim ekonomskim, političkim i vojnim uticajem na globalna zbivanja i geopolitička nadgornjavanja velikih i moćnih. Onih koji se pitaju i po raznim dejtonima i jaltama crtaju granice.
Rezultat te neravnopravne borbe izgleda pomalo neverovatno: u međuvremenu je 20 zemalja povuklo priznanje Kosova kao nezavisne države. Svaka šesta! I pored otvorenog pritiska i pretnji Amerike, Londona, Brisela i drugih centara moći da to ne čine. Čime god da su ih zvanični Beograd, Vučić i Dačić, ubedili da povuku priznanje, kapa dole. Jer sve to što su im oni nudili, ovi drugi su mogli da ponude stotinu puta više.
I, eto, danas je referendum o promeni ustava. Ali ne o Kosovu i Metohiji, već o pravosuđu. O načinu izbora sudija i javnih tužilaca. Do sada ih je birala Narodna skupština. Od sada njihov izbor više neće biti u nadležnosti parlamenta i narodnih poslanika, već će odlučujuću reč u izboru sudija imati Visoki savet sudstva a u izboru javnih tužioca Visoki tužilački savet.
Ovim izmenama sudije i tužioci u Srbiji dobijaju slobodu i samostalnost kakvu imaju u vrlo malo zemalja. Zahvaljujući vlasti koju dosovska opozicija i deo zapadnih medija optužuju za diktaturu. Da li će i kako će sudije i tužioci da nose teret te slobode i tolike samostalnosti, da li su za njih zreli ili nezreli, pokazaće vreme. Odgovor ćemo znati za pet, šest godina. Ako ne i ranije.
Ali ono što sasvim sigurno već znamo, za šta nije potreban sud vremena, jeste da se u promenama ustava o kojima se danas glasa ni jednom jedinom rečju ne pominju južna srpska pokrajina i njen status. Po ustavu, ona ostaje neraskidivi deo srpskog državnog bića.
Što znači da je opozicija, od one rusofilske, do one proameričke, lagala. Sve ove godine. Obmanjivala građane. Pri čemu je Kosovo i Metohiju koristila isključivo kao sredstvo. Za obmanjivanje javnosti i podizanje sopstvenog rejtinga.
Ali ne samo što nećemo čuti izvinjenje zato što su osam godina lagali, sejali nepoverenje i produbljivali međusrpske sukobe, već ćemo koliko sutra, u ponedeljak, nastaviti da slušamo neumorno guslanje opozicije o izdaji Kosova. Ono jeste da se više neće moći pozivati na promenu ustava ali smisliće već nešto.