A-10 tanderbolt II je američki borbeni avion, specijalno projektovan za blisku podršku kopnenim snagama, iz vazdušnog prostora. Jednostavan, efikasan i "žilav" dvomotorni avion, koji može da se koristi protiv svih ciljeva na kopnu, uključujući tenkove i druga oklopna vozila.
Jednosed je sa dvoprotočnim turbomlaznim motorima i klasičnim krilom. Razvio ga je Ferčild-Repablik, u ranim sedamdesetim godinama dvadesetog veka. Koncepiran je oko teškog automatskog topa GAU-8 avendžer, što mu je osnovno i veoma ubojito naoružanje. Trup aviona je ojačan sa oklopom, dopunske mase od 544 kg, što štiti pilota i vitalne delove aviona. Povećava mu "borbenu žilavost" (preživljavanje i sposobnost letenja i posle značajnih oštećenja u borbi).
Ime mu je povezano sa proslavljenim avionom iz Drugog svetskog rata P-47 tanderbolt. Pri koncepiranju i određivanju namene i načina upotrebe, imao je veliki uticaj poznati nemački avion Ju 87 G. Drugorazredna namena A-10 je kontrola vazdušnog prostora neposredno pred dejstva vazduh-zemlja, u tim zadacima navodi druge avione na ciljeve, koje u toj funkciji i obeležava.
Ima borbenu istoriju na više ratišta Bliskog istoka i bivše Jugoslavije, pri NATO agresiji.
Američko ratno vazduhoplovstvo je bilo pod velikom kritikom zbog male efikasnosti u bliskoj podršci kopnenih snaga. U Vijetnamskom ratu, veliki broj jurišnih bombardera su oboreni od strane lakog protivavionskog oružja, sa zemlje, raketama zemlja-vazduh i protivavionskom topovskom vatrom. To je dovelo do nužnosti razvoja aviona većih mogućnosti za preživljavanje posledica dejstva tog oružja.
Pored toga, jurišni helikopteri nisu imali naoružanje za jače oklope, a F-4 fantom i ostali američki avioni, bili su neefikasni u dejstvu vazduh-zemlja. Od Američkog ratnog vazduhoplovstva, tražena je letelica za efikasnu blisku podršku kopnenih snaga. Zahtevi su fokusirani na protiv-oklopnu borbu. Rešenje je napravljeno neuglednim avionom A-10, koji se pokazao kao vrhunski, u lokalnim ratovima u svetu.
U 1966. godini, zvanično je pokrenut eksperimentalni program A-X, sa ciljem da se istraže rešenja i osnova za efikasan avion za blisku podršku. Američko vazduhoplovstvo je raspisalo konkurs, 6. marta 1967. godine, za predlog rešenja. Cilj je bio da se napravi studija razvoja jeftinog i efikasnog aviona za podršku. Projekat je vodio pukovnik Everi Kej.
U 1969. godini su traženi detaljni taktičko-tehnički zahtevi (TTZ) za predloženi projekat A-X. Optimalan avion, za ovu namenu, bi trebalo da poseduje dugo vreme ostajanja u vazduhu, pokretljivost na malim brzinama (dobre manevarske osobine), veliku vatrenu moć sa masivnim topom i sposobnost ekstremnog preživljavanja. Za ovakav projekat, mogli su načelno biti uzori stari avioni Iljušin Il-2 i Hajnkel Hs 129. Zahtevi su limitirali jediničnu cenu aviona, do 3 miliona dolara. Obavezna literatura konstruktora je bila knjiga "Pilot Štuke", nemačkog pilota Hans Ulrih Rudela.
U maju 1970. godine, ratno vazduhoplovstvo je saopštilo mnogo detaljnije zahteve za ponude za razvoj aviona A-X. Precizirana je potencijalna opasnost od sovjetskih oklopnih snaga, u otežanim vremenskim uslovima. U zahtevima je precizirana odluka o izboru topa, kalibra od 30 mm.
Takođe je zahtevana maksimalna brzina aviona od 740 km/h, dužina staze poletanja do 1.200 m, spoljna nosivost tereta do 7.300 kg, borbeni radijus do 460 km, i jedinična cena do 1,4 miliona dolara. Tokom ovog perioda, odvojeno je dat i zahtev i za ponudu za top kalibra od 30 mm, sa kadencom od 4.000 granata u minuti i sa visokom početnom brzinom.
Konkurisalo je šest firmi, a izabrane su Nortrop i Firdžild-Repablik za razvoj uporednih prototipova YA-9A i YA-10A. Za isporuku topa GAU-8 izabran je Dženeral elektrik.
Prototip YA-10A firme Firdžild-Repablik, napravio je prvi let 10. maja 1972. godine, a YA-9A firme Nortrop 20 dana kasnije. Njihova ispitivanja u letu su počela 21. juna i 23. avgusta iste godine. Na osnovu dobijenih rezultata doneta je odluku o izboru varijante rešenja i firme isporučioca aviona, koja je zvanično saopštena 18. januara 1973. godine. Američko ratno vazduhoplovstvo se odlučilo za standard aviona koji je ponudila firma Firdžild-Repablik, to jest za YA-10A.
Prvi serijski A-10, poleteo je u oktobru 1975. godine, a isporuke vazduhoplovstvu počele su u martu 1976. Ukupno, 715 primeraka aviona je proizvedeno, poslednji je isporučen 1984. godine.
Avioni A-10 su korišćeni u borbi, tokom rata u Zalivu 1991. godine. Tada je sa njima uništeno više od 900 iračkih tenkova, 2.000 vojnih vozila i 1.200 artiljerijskog oruđa. Oborili su dva helikoptera sa topom GAU-8.
Američki A-10 su ispalili oko 10.000 granata od 30 mm na teritoriju Bosne i Hercegovine 1994-1995. godine, iz njihovog vazdušnog prostora. Većina tih granata je sa osiromašenim uranijumom. Dva aviona A-10, 5. avgusta 1994. godine, otkrili su protivtenkovska vozila. Posle toga su Srbi morali pristati da predaju preostalo teško naoružanje. U avgustu 1995. godine, pokrenuto je NATO bombardovanje Republike Srpske, a avioni A-10 su imali centralnu ulogu u tome, uništavajući srpske položaje, živu silu i opremu.
Avioni A-10, vratili su se u područje bivše Jugoslavije, kao deo operacije savezničkih snaga na Saveznu Republiku Jugoslaviju početkom marta 1999. godine. Do kraja trajanja bombardovanja, učestvovalo ih je ukupno 44 primerka. Tada je jedan pratio i štitio helikopter, koji je spašavao pilota, oborenog aviona F-117, u Sremu.
Posebno su bili aktivni na području Kosova i Metohije, gde su ispalili najveći broj granata sa osiromašenim uranijumom. Smatra se da je prva lokacija područje Prizrena, na kojoj su A-10 dejstvovali sa topom, ispaljujući granate sa osiromašenim uranijumom. Prema podacima Vojske Jugoslavije i NATO (NATO prikazuje i veći broj) bilo je 112 dejstava, u periodu od 6. aprila do 28. maja 1999. godine, avionima A-10, koji su dejstvom topova ispaljivali granate sa osiromašenim uranijumom.
Pošto mu je borbeni komplet 1.174 granata i ako je svaki put prosečno ispaljeno približno 500, proizilazi da je u celom periodu ispaljeno, na područje SRJ, oko 50.000 granata sa osiromašenim uranijumom. To je izuzetno velika koncetracija toga materijala, što predstavlja veoma visoku kontaminaciju zemljišta i prostora nekadašnje SRJ. To su i sva kasnija zvanična merenja i izveštaji i potvrdili. Pri tome treba imati u vidu da su i bojeve glave mnogih raketa za protiv oklopnu borbu izrađene od osiromašenog uranijuma, što još više pogoršava posledice.