Pet godina posle revolucije u Libiji, zemljom vlada haos - cene hrane su petostruko skočile, plate se ni isplaćuju, strah zbog napada Islamske države ne prestaje, a osnovne životne potrebe je nemoguće zadovoljiti zbog stalnih nestašica struje.
"Priključio sam se revoluciji u prvim danima i borio sam se protiv Gadafija. Pre 2011. mrzeo sam Gadafija više nego iko. Sada, život je mnogo teži, a ja sam postao njegov najveći fan", priča 31-godišnji Muhamed za "African Exponent".Ništa se u zemlji nije popravilo posle Gadafija.
"Imali smo 7 vlada od 2011. godine i šta su postigli? Jedino novo što vidimo su kante za smeće širom Tripolija. Kada ih vidimo smejemo se i kažemo da je to jedini uspeh revolucije", priča Mahmud, još jedan od mnogih nezadovoljnih Libijaca.
Harun, nekadašnji radnik naftne platforme, smatra da je rušenje Gadafija bilo "čista greška jer Libija nije bila spremna za demokratiju.
"Bila nam je potrebna pomoć međunarodne zajednice, ali oni nisu bili tu. Zapad je jedva čekao da nas bombarduje, ali se povukao kada je trebalo izgraditi nešto na ruševinama bombardovanja. Libijci su ostavljeni na cedilu, da sami shvate kako da uspostave demokratiju, koje nije bilo više od 4 decenije. To je rezultiralo usponom brojnih militantnih grupa koje žele vlast.", priča Harun.
Politički aktivista Fadijel izjavio je za Dejli Mejl da iako je "do sada trebalo da bude bolje nego za vreme Gadafija, sve što je ostalo je haos i borba svoh protiv svih".Još jedan 30-godišnji Libijac koji je anonimno govorio za African Exponent rekao je:
"Libija je umrla sa Gadafijem. Mi više nismo nacija, postali smo samo grupa zaraćenih plemena, sela i gradova. Pre je postojao samo jedan Gadafi, a danas imate 6 miliona malih Gadafija."
Iako su zvaničnici NATO tvrdili da je svrha vojne intervencije u Libiji bila zaštita civila, 26-godišnji student medicine Salem misli drugačije: "Daleko više ljudi je ubijeno od 2011. godine nego za sve 42 godine Gadafijeve vladavine zajedno".
Prema nekim procenama, posle pada Gadafijevog režima u Libiji se aktiviralo preko 1.700 oružanih grupa, a tok libijske politike preuzeli su meci i bombe, pre nego glasački listići. Demokratija kojoj se libijski narod nadao nilada nije došla, a da stvari budu gore, kraj građanskog rata još uvek nije na vidiku.