Govorio je da je grad bez sabornog hrama kao čovek bez duše, a kada je 1993, u vreme sankcija i inflacije pokrenuo izgradnju, teško je bilo verovati da će na Momišićima iznići ovakav Hram Hristovog vaskrsenja – drugi po veličini u srpskom rodu, visok 41 metar, sa 17 zvona.
Krase ga mozaici, duborezi, freske na više od 6.000 kvadrata, kamena plastika – moravski vez kruševačkih majstora.
Odluka mitropolita Amfilohija da tu bude sahranjen bila je očekivana, ali mesto koje je za sebe izabrao - nije.
- Ono što je sve iznenadilo jeste njegova odluka da se sahrani upravo u ovoj kripti, i to u, možemo slobodno reći, najzabačenijem dijelu hrama, jer njemu, kao istinskom ktitoru ovoga hrama, pripada mesto u centralnom delu onako kako se sahranjuju ovako veliki i značajni ljudi - kaže sveštenik Nikola Pejović.
Nije pristao ni na predlog vajara i starešine hrama Dragana Mitrovića, koji je autor gotovo celokupne ornamentike, da prema uobičajenoj praksi, bude sahranjen u sarkofagu.
- Mitropolit je bio jasan, izrazio je želju da to bude skromno, monaški, i tražio je čak da grobna ploča ne prelazi zemlju – međutim, nekako, eto, otac Dragan je uspeo da ga ubedi da zbog stila i zbog svega ostalog, ipak, treba makar da ostavi taj plet okolo koji će ukrašavati njegov grob - kaže sveštenik Pejović.
Na grobnoj ploči su, osim imena i titula, tri rozete – dioklijska, prevlačka i moračka, jednoglavi orao – simbol episkopskog dostojanstva i predstava nebeskog grada Jerusalima.
Izradu grobnice i grobne ploče je sam platio, a od nedelje, kada je ovo postala njegova večna kuća, sam nije ni na trenutak.