Marko Đukanović (1860-1930) bio je građevinski inženjer, vojni ministar, predsednik Državnog saveta i predsednik Narodne Skupštine Crne Gore u vreme kralja Nikole. On je deda stric Mila Đukanovića.
Završio je gimnaziju i tehniku u Parizu, a po povratku u Crnu Goru radio je u državnoj službi kao inženjer.
Kada je pri ministarstvu unutrašnjih poslova ustanovljeno odeljenje za građevine, Marko Đukanović je postavljen za šefa tog odeljenja i ostao tu dugi niz godina.
Kao inženjer projektovao je mnoge značajne objekte tog doba u Crnoj Gori. Vodio je gradnju nekoliko zdanja kraljevske familije na Cetinju, manastira u Nikšiću, i udario temelje ondašnje Podgorice.
Braća su mu bila Milo i Blažo Đukanović, po kojem je Milo Đukanović i dobio ime.
Za predsednika Narodne skupštine izabran je 1908. godine vešto prikrivajući nelojalnost prema opoziciji.
1910. godine Đukanović postaje ministar unutrašnjih poslova.
Prilikom proglašenja Crne Gore za kraljevinu, održao je čuveni govor na otvaranju sednice Narodne Skupštine Crne Gore, a njegove reči i danas odjekuju.
- Zna se da je prva srpska država Svetoga kralja Vladimira nikla na prostoru današnje Crne Gore, zna se da je Zeta bila kolevka Nemanjića i ostala mila njihova dedovina sa povlasticama, kojima se isticala između ostalih strana prostranog Carstva Dušanova, zna se, pošto je srpsko propanulo carstvo, da se Zetski gospodar Ivan Crnojević nije pokorio zloj sudbini ostaloga srpskoga naroda, nego se sklonio u ove zetske planine, i tako osnovao Crnu Goru, koja je vekovima vodila junačku borbu, da sačuva ovu poslednju stopu srpske zemlje, i zna se, da je na njoj sačuvala do naših dana poslednju iskru srpske slobode i nezavisnosti.
Marko Đukanović je uhapšen pre izbijanja Božićne buhe jer je smatran jednim od organizatora ove pobune na prostoru Nikšića i okoline.
Nakon oslobođenja od austrijske okupacije Crne Gore penzionisan je, i ostatak svog života je proveo u Nikšiću.