Zarija i Stana Marić iz Šemenovaca na Kupreškoj visoravni u braku su 65 godina. On ima 90, ona 88 godina. I, kako kažu, nadaju se da dožive i sedamdesetu godinu zajedničkog života, a posle "kako bog da".
- U ponedeljak sam pristala da se udam, u utorak sam spremala ruho, a u sredu ujutro, 13. novembra 1952. Zarija je sa svatovima došao u moje Barjemovce i doveo me ovde. Bilo je to uoči Vračeva, svetih Kozme i Damjana. Put od moje do njegove kuće, to je oko pet kilometara, prešli smo peške. Sećam se da je bila magla – kaže Stana.
FIJASKO ĐETIĆA! Vikipedija ih skinula sa liste: "TAJ VAŠ JEZIK NE POSTOJI, to je u stvari SRPSKI"
Bio je to početak jedne lepe životne priče.
- Mnogo smo se namučili, mnogo radili, bilo je i neimaštine, ali kad se danas osvrnemo iza sebe, oboje se slažemo da su nam bog, sudbina, a i ljudi bili naklonjeni. Dugo smo poživeli i izrodili zahvalnu decu. Mnogo puta sam se zapitao: "Bože, čime sam to zaslužio da imam ovakve sinove?" – ističe Zarija.
Na pitanje da li su se ikad ozbiljno posvađali, Zarija uz komentar: "Moj junače, sam bog zna koliko puta" odmahuje rukom, a Stana odgovora.
- Pa, da se nismo svađali, ne bismo ovoliko dugo živeli. Najgore je kad čoveka nešta muči, a on to drži u sebi. Od toga se razboli. Mi, bogu hvala, nikad nismo mudrovali već jedno drugom govorili šta mislimo.
Marići imaju dva sina, dve unuke, dva unuka i troje praunučadi. Stariji sin Mitar, ratni predsednik opštine Kupres, od 1997. godine sa porodicom živi u Čikagu.
KINEZI SE ZAGLAVILI U SNEGU NA BJELASICI: Mećava ih savladala, sneg prekrio, čulo se samo "UPOMOĆ!"
- Vodio je opštinu Kupres od juna 1992. kad je bilo najteže, ljudi govore da je bio dobar i pošten predsednik, ali o svima je više vodio računa nego o sebi. Mnogi od onih što su zajedno sa Radovanom Karadžićem krenuli da stvaraju SDS i Republiku Srpsku su krali, sticali bogatstvo na leđima stradalog naroda, a on to nije hteo. Kad je shvatio da se od poštenja ne živi, sa ženom i dve kćerke otišao je u Čikago.
Kažu da im je "kao i svakom roditelju" u ratu bilo najteže.
- Dušan je komandovao izviđačima 7. brigade, glava stalno u torbi, a Mićo stalno kriv. I u miru je teško biti predsednik opštine, a kamoli u ratu, kad svakog dana nekom strada dete, nekom kuća.
Mitar se u Americi bavi transportom, dobro se snašao. Supruga Milka radi u industriji mesa. Obe kćerke su im završile fakultet, magistrirale, udale se i imaju potomstvo. Jelena predaje na fakultetu, Nataša radi u jednoj agenciji za finansije.
- Bogu hvala, obe su se udale za Srbe. Nataša za momka iz Ljiga, Jelena iz Svrljiga. Samo neka su se udale za naše ljude. Imamo i tri unuka, Danila, Filipa i Davida – kaže Zarija.
Drugi sin Dušan, novinar i političar, živi u Velikoj Plani. Bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije, objavio je sedam knjiga o stradanju srpskog naroda na Kupreškoj visoravni i u BiH. Oženjen je Jelenom, profesorom muzike. Njihov stariji sin Miloš studira fiziku u Beogradu, mlađi Marko je u školi za muzičke talente u Ćupriji.
- Najvažnije nam je da ni jedno od unučadi nije zastranilo. Ne zna se koje je od njih pristojnije i skromnije. Nikad u životu nisam zaspao a da se bogu nisam pomolio i bog je moje molitve uslišio – nastavlja vitalni starac.
Iako zajedno imaju 178 godina Zarija i Stana još uvek izdržavaju sami sebe. Sinovi im pomažu, donose, ali oni se uzdaju u se i u svoje kljuse.
- Pa, kad bih prestao da radim, ja bih odmah umro. Vidim kako neki ljudi samo gledaju da se ne uznoje. Leže, gledaju televiziju i misle da žive. Stara i ja imamo dve krave, držimo svinju, imamo četiri kokoši. Do lani smo imali kobilu Zeku, na kojoj sam ja vukao seno i drva iz šume, ali su me deca naterala da je prodam. I danas mi je krivo što sam to učinio. Trebali smo je ostaviti kod nas, pa nek živi koliko živi.
Celi život živeli su od stočarstva.
- I dok sam bio u zajednici sa ocem i dvojicom braće, a podelili smo se 1972. godine i nakon deobe držali smo blago. Po 50-60 ovaca i pet-šest krava.
Preživeli su dva rata. Drugi svetski i ovaj poslednji versko-građanski.
- I Zariji i meni je u mladosti umrlo po šestoro braće i sestara, ali nam u ratu nije stradao niko od uže familije. U onom ratu meni su komunisti na pravdi boga ubili strica Đorđa Milišića, a u ovom ratu u srpskoj vojsci su mi poginuli bratić Dušan Čolić i sestrić Vladimir Milišić. Dušan u napadu na Srebrenicu, Vladimir prilikom pada Mrkonjić Grada.
Kažu da je Drugi svetski rat bio teži, stradanje je bilo veće, ali su u ovom ratu prvi put iskusili gorki izbeglički hleb. Skoro celi rat Kupres i Šemenovci bili su u Republici Srpskoj, pod kontrolom Karadžićeve i Mladićeve vojske. A onda u septembru 1995. VRS je bila prinuđena da napusti Kuprešku visoravan. Zajedno sa vojskom krenulo je i srpsko stanovništvo.
- Povlačili smo se sa vojskom sve do Banjaluke. Zaustavili smo u selu Stranjani, gde smo se uselili u napuštenu hrvatsku kuću. Ovde nam je sve ostalo. Isterali smo samo dve kobile i nešto stvari, koliko je moglo stati na konjska kola. Dole smo živeli od humanitarne pomoći i krave koju su nam poklonila Stanina braća.Deca su davala koliko su mogla ali i oni su tad bili izbeglice. Mićine kćeri su četiri škole promenile. Zbog seoba.
Dejtonskim sporazumom Šemenovci su podeljeni između Srpske i Federacije BiH. I imanje Marića podeljeno je na dva dela, granica im prelazi preko dvorišta.
- Čim je dozvoljeno, u proleće 1996. godine, ja sam se vratio ovde. Zatekao sam spaljenu kuću. Hrvati su nam oterali svih sedam krava, jednog ždrepca, svinje, sve što smo imali. Hrvatska vojska je još bila ovde blizu, pa smo spavali s puškama. Ja ovde, a Dušan nekoliko stotina metara dalje, u komšijinom senu. Ako jednog iznenade, da drugi može pomoći.
Do proleća 1997. na zidini stare sagradili su novu kuću. Radost useljenja u novu kuću, pomutio je rastanak sa starijim sinom.
- U istom danu, kad smo nas dvoje napustili kuću u Stranjanima i iz Banjaluke krenuli ovde, Mićo je iz Banjaluke krenuo u Ameriku, u beli svet. Vraćaš se na očevinu, a rastaješ od sina. Ali stegao sam srce, tih dana sam samo milio kako je onima koji su svoju djecu u ratu izgubili. Teško je u životu dva dobra sastaviti. I od svakog zla uvek ima gore.
Zarija kaže da žive "običnim životom".
KOLIMA UDARIO SUPRUGU KAD SE VRATILA IZ CRKVE, PA JE IZBO NOŽEM: Drama u Biogradu, muž uhapšen
-Vodimo brigu o kravama. Sve što nam je od povrća potrebno sami posadimo u našoj bašti. I dalje pokosimo svu zemlju koju imamo. Iako gazim devedeset i prvu, i ove godine sam sam iscepao sva drva za zimu. Kad ne radimo, pogledamo vesti na televiziji. Ja ne propuštam vesti i fudbal. Najviše olim kad igraju Englezi. Čitamo knjige iz istorije. Često odem na rakiju kod komšije Špire. Zdravlje nas solidno služi. Koje su godine, dobro smo.
Kažu da ih deca često obilaze.
Iako je daleko i skupo, Mićo dolazi svake godine. I to nam je produžilo život. A Dušan, koji je u Srbiji, malo, malo pa dođe. Više puta on dođe za godinu nego drugi za deset godina. Kad trebamo negde ići odbaci nas Špirin sin Momčilo, pazi nas kao roditelje, a i moji bratići Vlade i Slavko, kad treba, priteknu u pomoć.
CUNAMI SMRTI Broj žrtava u Indoneziji sve veći, nekoliko hiljada ljudi ostalo bez doma