Noćas je medved, ili medvedi, jer samo noć zna da li je u pitanju jednina ili množina ove kupreške domaće životinje, upao u dvorište kuće Špire Marića na Kupreškoj visoravni, jednog od poslednjih stanovnika zaseoka Ćemalić i razbacao mu košnice sa pčelama.
Ovo je treći napad u poslednja četiri dana na kuću ovog domaćina, koji ima 88 godina. Već u prvom napadu nepozvani gost uništio je dve košnice pčela. Poslednje koje je Špiro imao.
Osokoljen time što prve noći nije naišao na otpor, medved je, kao i svi agresori, od ovih iz NATO pakta do šumskih zveri, ponovio napade. Osladilo mu se da u gluvo doba noći upada u Špirino dvorište. Posebno otkad je Špiri nestao pas, koji je lavežom najavljivao dolazak nezvanih posetioca.
- Ne znam šta da radim. Žao mi je da ga ubijemo, u ovom kraju je sve manje ne samo ljudi, već i divljih zveri. A i zakon štiti medvede. Opet, kako je navalio, bojim se da mi ne provali u štalu sa kravama. Ili da noću, dobrina ga ubila, kad idemo da obilazimo štalu, ne presretne mene ili nekog od ukućana.
Pre nekoliko dana medved je uništio i desetak košnica na drugom kraju Kupreške visoravni. Vlasnik Marijan Rebrina ističe da je njegov pčelinjak imao i zaštitnu ogradu ali da to nije sprečilo zver da mu napravi veliku štetu.
Zaseok Ćemalić, na severozapadnom delu Kupreške visoravni, u kojem Špiro Marić živi, je deo sela Šemenovci. Dejtonskim sporazumom selo je podeljeno na deo koji pripada Federaciji BiH i deo koji pripada Republici Srpskoj. Posle rata u zaseoku je obnovljeno osam kuća. Nažalost, u njima sada žive samo dve porodice. Ostale pomrle.
Priča o napadu medveda je, na neki način, priča o Srbima sa Kupresa. Tužna priča o vrednim gorštacima, o zavičaju koji odumire i divljim zverima, koje zahvaljujući smanjivanju broja stanovnika i gašenju brojnih kućnih ognjišta, polako osvajaju životni prostor.
Ako budu strpljivi i pametni i ne načine neki nagli gest u kršenju ljudskih prava, koji bi izazvao oštriju reakciju države, medvedi će uskoro postati većina ne samo u Šemenovcima i šumama iznad tog sela u podnožju Velikog Vitoroga, već i na širem prostoru između Drvara i Ribnika, sa jedne, i Kupresa, Bugojna i Gornjeg Vakufa, sa druge strane.
- Umro je Dragojla Marić i njegova žena Mara. Kad je nastupio mir, njihov sin Mirko, ratni junak, je pucao sebi u glavu. Umrli su i Mitar i njegova žena Stana. I oni su Marići. Ovde su svi Marići. Njihov sin Slavko je posle rata podlegao ratnim ranama. Umrli su Lazo i njegova Milja, Dušan i njegova Cvita, Sekula i njegova Anđa, Jovo i njegov sin Slavko. Momak u najboljim godinama. Na kraju, umro je moj brat od strica Zarija Marić i njegova žena Stana. Selo je sve više pusto i zveri su sve agresivnije – kaže Špiro Marić (88).
On kaže da bi se lako rešio belaja, nije problem naći pušku, sačekati zver i ubiti je ali...
- Medvedi su zakonom zaštićeni a i ja bih voleo da ne moram da pod stare dane ubijam baš u svom dvorištu. I medved je živo biće. Mi smo ovde navikli da živimo sa medvedima i vukovima. Ali kako je krenulo, napašće nas na kućnom pragu..
Njegov brat od strica Vlado Marić navodi brojne primere upada zveri u selo a jedan posebno ističe.
- Prošlog leta, u po bela dana, ispod sela je prošetalo krdo od 24 divlje svinje. Polako, kao na modnoj pisti. Nisu se obazirale na moju viku, ni na lajanje mog Šarova. Ponašale su se kao da je selo njihovo. Pre dve godine u ogradi ispod sela, po danu, vuk mi je napao ovcu.
Medved je na Kupreškoj visoravni oduvek domaća životinja. Dobroćudni komšija Brundo. Sa njim nikad nije bilo većih problema, uključujući i ideološko-egzistencijalne nesporazume. Sve do uoči rata kada je i u medvede đavo ušao. Nekoliko njih je uspelo da pobegne iz Koprivnice, ograđenog lovišta Josipa Broza između Kupresa i Bugojna.
Od više desetina medveda koji su tamo uzgajani i hranjeni, samo zbog toga da bi "najveći sin Hrvata, Srba i muslimana" mogao da se iživljava ubijajući ih i kiteći se lažnim lovačkim trofejima, nekoliko najodvažnijih grizlijevih rođaka je pobeglo iz ograde. Među njima i jedna medvedica. Koju je neko od lovaca potom ranio.
Boreći se sa ranama, nesrećnica je postala masovni ubica.
- Počela je da napada goveda. Ubila je nekoliko krava, pre nego što su nju ubili . A onda je izbio rat. Ljudi su počeli da ubijaju jedni druge. A dok smo se po kupreškim šumama i gorama mi i braća Hrvati Hrvati međusobno tamanili, medvedi su postradali u minskim poljima koje su zaraćene vojske stavljale ispred sebe.
Četiri godine šume između Kupresa i Bugojna odjekivale su od jauka ranjenih boraca i urlika ranjenih zveri.
- Bilo je mučno slušati i jedno i drugo. Jaukanje ranjenog hrvatskog, srpskog ili muslimanskog borca, koji je ostao na međuprostoru između rovova, je bilo užasno. Ali, verujte, podjednako uznemirujuće je bilo i slušati krike medveda, jelena, divljih svinja i drugih zveri koje su upale u neko od desetina minskih polja na liniji fronta – kaže Vlajko Krndija.
Posle rata, Bosnom je ponovo zavladalo lažno bratstvo i jedinstvo između svih naroda i narodnosti. Uključujući i medvede. I ljudi i medvedi su poštovali Dejtonski mirovni sporazum. Nije bilo većih incidenata, osim što je pre dve godine u Janjskim dolinama medved usmrtio jednu i napao više krava Milovana Ilića Ćire.
Pretrpostavlja se da ga je na agresivnost naterala glad. Ili je i on pre bio ranjen, pa je počeo da se sveti svojim dvonožnim komšijama. Mada ima i mišljenja da su u pitanju bili organizovani pokušaji narušavanja mira u BiH.
Sada se medved okomio na kuću Špire Marića. Starine na granici od devedeset leta.
- Bilo je samo pitanje kad će napasti. Već dve godine silazi u selo. Svako jutro vidim tragove. U jesen nam pojede sve šipke koji rastu oko zidina dvorišta. U očekivanju napada ja sam organizovao ozbiljnu odbranu. Svako veče, pre spavanja, izlazio sam do košnica pčela, galamio i po desetak minuta lupao u lonce. Da ga uplašim. Medved je očigledno ukapirao da blefiram i ušao u dvorište. Iza njega su ostale prazne košnice.
Prvo temeljno počišćene od meda a onda razbacane.
Dodatnu Špirinu ljutnju na medveda izazvala su još dva događaja.
- Prvo mi je ovih dana nestao pas. A onda su mi nestale dve kokoši. Posebno mi je krivo što su u pitanju kokoši koje mi je ostavio moj stričević Zarija i koje su bile dobre nosilice. Prošle jeseni, kad je krenuo u Srbiju, kod sina, da tamo umre, ostavio mi je dve kokoši i mačka. Da ih pazim. Pa mi sad krivo i žao i zbog kokošiju i zbog Zarije – objašnjava ovaj gorštak.