Pre osam godina, tada najstarija žena u regionu, a danas nažalost pokojna Fahrija Mučić, čiji se životni vek, prema njenom kazivanju, protegao kroz tri veka, gostovala je u autorskoj emisiji Seada Sadikovića.
U tih desetak minuta gledaoci su mogli da se dive vedrom i bistrom Fahrijinom umu, nesvakidašnjoj fizičkoj snazi (tvrdila je da ima preko 115 godina, a bila veoma vitalna i pokretna), kao i spremnosti da, i nakon što je izgubila dva sina u istom danu, hrabro nastavi da korača kroz život i zasluži istinsku sreću. Umrla je 2012, okružena brojnim potomstvom, voljena i poštovana.
Rekla je tada baka Fahrija da dobro pamti "turski zeman", kao i njihovo povlačenje sa ovih prostora. Svedok je mnogih ratova, pamtila je borbe turske vojske, Balkanske ratove, Prvi i Drugi svetski rat…
Govoreći o narodu stare Podgorice i njihovom odnosu prema sugrađanima islamske veroispovesti, baka Fahrija je istakla:
- To malo Turaka što je bilo, e ovako su nas pravoslavni držali - pokušala je starica da, šireći dlanove, i gestovima dočara onu našu izreku – kao malo vode na dlanu.
Istakla je da su Staropodgoričani bili spremni i zalogaj iz usta da daju komšijama muslimanima:
- Ljubili bogami, držali, sve jedan drugoga pazili. Ako nije mogao (musliman) – pomogao mu je (Srbin). Nema toga bogami (više), nema toga, nema… ocenila je baka Fahrija, i razgovor o komšijama zaključila sledećim rečima:
- To su bili Srbi, pravi Srbi! Oni kršni!