Zarazne bolesti haraju svetom od njegovog nastanka. Kuga, kolera, boginje, tifus, španska groznica... Vekovima su ostavljale pustoš za sobom.
Niko nije bio pošteđen, a procenjuje se da su odnele više života nego svi ratovi. Čitav srednji vek i period nakon njega obeležile su epidemije kuge, a dešavalo se i da se ponavljaju svake decenije.
Justinijanova kuga harala je od 541, a istoričari su ovu epidemiju nazvali po vladaru toga doba. Vizantijski vladar je uspeo da preživi ovu bolest, ali građani Carigrada i mnogih drugih mesta širom Evrope nisu bili te sreće. Pojedini izvori tvrde da je u tom periodu oko 10.000 ljudi umiralo dnevno od ove pošasti i da su mnogi spaljivani jer nije bilo vremena da se sahranjuju.
Druga velika epidemija kuge počela je 1334. u Kini, a nekoliko godina kasnije stigla je i do Evrope. Ova pandemija ostala je zapisana u istoriji kao Bubonska kuga ili "crna smrt" koja je odnela između 30 i 60 odsto ondašnje populacije Evrope, kojoj je trebalo dva veka da se oporavi.
Kuga je na teritoriju današnje Srbije stigla već početkom 1348. godine i to najverovatnije iz dva pravca - Dubrovnika i Carigrada. Do sredine te godine kuga je već zavladala.
Sreća u nesreći je da tadašnja srpska carevina nije imala veliki broj naseobina sa velikim brojem stanovnika, a kao veći gradovi izdvajali su Skoplje, Kotor, Prizren, Niš... Ser, kod današnjeg Soluna, bio je najveći posle vizantijske prestonice.
Ruralni delovi stare Srbije bili su pošteđeni jer se epidemija nije tako brzo širila, pa je procenat mrtvih bio niži. Ipak, i u tom periodu, dakle u 14. veku, ništa nije moglo da zaustavi "crnu smrt" i niko nije bio potpuno zaštićen i siguran.
Sama reč karantin je latinskog porekla i znači 40 jer je upravo toliko dana bilo neophodno da osoba provede u izolaciji kako bi se utvrdilo da je bezbedan po spoljni svet.
Upravo zbog kuge, prema nekim izvorima, srpski vladar Dušan Silni je otišao na Svetu goru i poveo suprugu Jelenu, što je tada bilo, u najmanju ruku, neobično (ili neprihvatljivo).
Atos je i tada, kao i sada, bio prilično izolovana teritorija, ali sa strogim pravilima, a jedno od najvažnijih je da žensko stopalo ne sme kročiti na njega, kako se monasi ne bi uznemiravali i dovodili u iskušenje. Prenosi se kao legenda, da je slavni vladar ovo pravilo "poštovao" tako što nije dozvolio da njegova žena hoda, već je bila nošena. Navodno je u toj nosiljki spavala, jela, vršila nuždu...
Ipak, prema nekim drugim izvorima, Jelena zaista nije ni bila na Svetoj gori, već je za nju, u okolini, napravljena posebna nastamba.
Dušan je, navodno, tamo proveo oko osam meseci, udaljen od državničkih poslova, što samo govori o strahu koji je vladao i o svesti o neophodnosti izolacije u takvim prilikama. Većina ljudi ne zna da se ovo samo pretpostavlja i da izvori o tome ćute. Upravo u to vreme naslikan je lik našeg cara i njegove supruge u manastiru Lesnovo.
- Prema saznanjima najistaknutijih proučavalaca Srednjeg veka, u Srbiji toga vremena su uzroci bolesti i posebno velikih zaraza (epidemija) traženi u natprirodnim silama. Onda je logično da se i odbrana od takvih zala nalazila u prigodnim molitvama, a takođe i u vračanju i gatanju. No, valja znati da to nisu bila jedina sredstva. Postojali su medicinsko-apotekarski priručnici, pa i bolnice i to ne samo u manastirima, nego i u gradovima, npr. u Prizrenu. U Kotoru je bilo nekoliko bolničkih ustanova i apoteka - objašnjava kustos Istorijskog muzeja Srbije Nebojša Damnjanović.
Postoje predanja da je za vreme kuge i despot Đurađ Branković napustio Smederevo i bio u karantinu u šatorima u Beogradu.