Priče koje smo slušali kao mali zauvek će ostati u našim sećanjima. Uvek ćemo se prisećati naših roditelja, baka ili deka kako nam pričaju bajke pred spavanje. Međutim, samo poreklo tih priča ima znatno tamniju istoriju. Takva je na primer priča o “Crvenkapi” za koju se malo zna da je njena prvobitna verzija znatno drugačija od one koju možemo naći u riznicama braće Grim.
Pročitajte i:
Popularna verzija priče prikazuje nam devojčicu sa crvenim ogrtačem (prema verziji Šarla Peroa) ili sa kapom (prema verziji braće Grim). Priča je naravno svima poznata, međutim, kada je ona nastala imala je znatno drugačije značenje ali i samu radnju.
Poreklo “Crvenkape” možemo pratiti do X veka u Francuskoj odakle je, usmenim putem, prešla u Italiju gde je naširoko prihvaćena.
Tada je ona imala i drugačiji naziv - “Lažna baka”(La Finta Nona) ili “Priča o baki”. U ovoj priči nije ni postojao vuk, već bauk (u nekim verzijama vampir ili vukodlak) imitirajući baku koju je već pojeo kada je došla crvenkapa. Čudovište je ponudilo crvenkapi vino koje je ustvari bilo krv njene bake. Kasnije, nju je čudovište pojelo i tu je priči bio kraj. Postojale su verzije kada se Crvenkapa spasla i pobegla od čudovišta bez pomoći drvoseče, koji je u bajci kakvu danas poznajemo spasao baku i njenu unuku.
Dr. Džejmi Tehrani koji se bavi antropologijom kulture pronašao je nekoliko verzija “Crvenkape” od kojih su neke stare čak 3000 godina. Prema njegovim istraživanjima glavni osnov za ovu priču bila je grčka basna iz VI veka pre naše ere koja se prepisuje Ezopu.
U Kini postoje priče koje podsećaju na “Crvenkapu”. Kineska priča je poznata kao “Tigar baka” ili “Tetka tigrica” i datira još iz perioda vladavine dinastije Ćing (1644-1911). Glavna ideja i karakteri su gotovo identični samo, kao što se i može zaključiti iz naslova, glavni negativac je tigar, a ne vuk.
Francuski folklorista i pisac Pero u verziji priče iz XVII veka prikazuje devojčicu koja je naivno dala vuku adresu njene bake. Kada je Crvenkapa došla u bakinu kuću vuk ju je pojeo i, slično verziji iz X veka, priča je imala tužan kraj.
Motiv za nesrećan kraj priče kasnije je objasnio i sam Pero. Prema njegovom mišljenju, priča je trebalo da bude nauk i upozorenje mladim devojkama da ne razgovaraju sa strancima. Dalje, Pero je izabrao da vuk bude glavni negativac zato što, prema njegovom mišljenju, karakteristike vuka mogu da podsećaju na ljudske. U basnama su poznati kao tihi, zli, i nemilosrdni. Takođe, postoje slučajevi kada vukovi napadaju ljude, te se izbor vuka kao glavnog negativca nameće sam po sebi.
Dva veka kasnije, braća Grim su zabeležila priču smislivši svoju varijantu kojoj su najzad dali ime kakvo je i danas poznato - “Crvenkapa”.
Braća Grim su čak napisali nastavak “Crvenkape” u kojoj su baka i njena unuka ubile vuka, naučene iskustvima iz prvog dela. Upotrebile su suprotnu “strategiju”. Ovoga puta Crvenkapa nije obraćala pažnju na vuka u šumi, a baka ga nije pustila u kuću. Namile su ga mirisom kobasica u dimnjaku. Vuk se zaglavio u dimnjaku i na kraju ugušio. Braća Grim su 1857. godine stavili tačku na izmene “Crvenkape” i od tad je ista kao i danas. Međutim, ostali su zapisi koji potvrđuju tamnu stranu ove priče za decu.
Slične tekstove o zanimljivoj istoriji možete pratiti OVDE.