Naime, Kler je tokom odmora u Kaliforniji pala niz liticu, teško se povredila, zbog čega je tri dana provela zarobljena u pustinji verujući da će umreti ili da će je kojoti pojesti. Snimila je čak i oproštajnu poruku, ali srećom uspela je da preživi. Ovo je deo njene priče koju je opisala u svoj knjizi.
Kako je napisala, put u Kaliforniju bio je njen beg iz Londona gde je radila stresan posao. Želela je da ode na odmor u Toronto, ali prijatelji iz Kalifornije ponudili su joj da dođe kod njih da čuva njihovu kuću dok su oni na putovanju. Kler je pristala. Planirala je da mnogo pešači i na kratko pobegne od civilizacije.
- Izabrala sam utorak za dan za pešačenje u nacionalnom parku Džošua Tri jer sam znala da će staza biti prazna. U kalendaru ispod datuma 22 maj upisala sa destinaciju: Izgubljena oaza palmi. Noć ranije spakovala sam nekoliko stvarčica: kremu zasunčanje, jednu majicu veću nekoliko brojeva, čizme, kameru i lekove protiv bolova. Stavila sam sendvič sa avokadom I jednu čokoladicu. Ponela sam i dvovoljno vode za za ceo dan - piše.
Sledećeg jutra krenula je ka stazi. Parkirala je automobil na ulasku u park već tada "imala je neki čudni osećaj, kao da nešto neće biti u redu". Ipak, krenula je na planiranu šetnju.
- Kada sam već stigla do parka, uzela sam mapu iz centra za posetioce i upitala za smer gde počinje staza. "Uživajte u planinarenju" doviknuo je rendžer kada se kapija zatvorila. Nisam znala da je to možda poslednja osoba sa kojom pričam - piše Kler.
Tokom šetnje skrenula je sa staze, okliznula se i pala niz liticu.
- Sećam se veoma dobro zvuka koji je nastao kada je moje telo udarilo tlo. Oštar bol. Pokušala sam da se podignem na noge, ali nisam uspela. Karlica mi je bila slomljena. Povukla sam ranac ka sebi, izvadila telefon i pokušala da pozovem hitnu pomoć. Ruke su mi se tresle. Nisam imala domet. Ne. Ne,ne,ne… - navodi Kler.
Ponovo je pokušala da pozove pomoć, ali bez uspeha. Na sve načine pokušala je da uhvati signal, ponovo bez uspeha.
- Srce mi je tuklo u grudima. Bila sam kilometrima daleko od dometa. Svakim pritiskom na dugme na telefonu moja nada je prelazila u strah.
Vrisnula sam naglas: "Pomozite mi! Molim vas!" Ali je eho nestajao među stenama. Sve što sam mogla je da se nadam da će me neki planinar naći - kaže Kler.
Shvativši da može da koristi mape na telefonu i bez interneta, pokušala je da pronađe svoju lokaciju. Na ekranu se pojavila staza, sitna isprekidana linija u nepreglednom prostranstvu ničega. Tu je bila i ona mala plava tačka daleko od staze. Najmanje kilometar daleko od glavne staze.
- Hladne kapi užasa pale su mi na vrat. Pogrešno sam skrenula. Tada mi je sinulo: niko neće doći. Ovako ću umreti. Vrisnula sam glasno koliko sam mogla, nekoliko puta barem. Iznad mene počeo je da kruži jastreb. Pomislila sam: “Šta ako me niko ne pronađe sve dok od mene ne ostanu samo kosti?” - navodi Kler.
U tom trenutku odlučila je da snimi video poruku na svom telefonu. Oproštajnu poruku.
- Ovo je najgluplja stvar koju sam uradila. Jako sam uplašena. Moram da se izvučem odavde nekako. Ukoliko to ne uspem, samo želim da kaže da vas sve volim - reči su njene oproštajne poruke.
Vrućina je uzimala maha. Pokušala je da se zaštiti koristeći štap za planinarenje da nanese kremu za sunčanje na noge, pokrivajući se majicom koju je ponela i papirnom mapom.
- Zamišljala sam kako kojoti mogu da nanjuše moj miris i kako trče u mom pravcu. Da će me pojesti. Skupljala sam svoju mokraću u praznu flašu odvode, da miris ne bi privlačio životnje. Urin je bio tamne boje i plašila sam se da je to zbog unutrašnjeg krvarenja. Ležala sam na zemlji i razmišljala o svom životu, o tome ko sam ja, zbog čega žalim…
Kako se noć spuštala, sa njom je dolazila i hladnoća. Na sebi je imala samo prsluk i kratke pantalone.
- Ne bojim se mraka, ali uplašila sam se onoga što je možda negde oko mene. Strah čini lude stvari čoveku. Baterija mi sve više praznila na telefonu. Još nekoliko puta sam vrisula za pomoć.Pokušala je da se uspravi koristeći štap za planinarenje, ali je bilo previše bolno.
Na istom mestu je dočekala i treću noć.
- Probudila sam se. Još uvek sam živa. Preživela sam tri noći u pustinji. Konačno sam prihvatila da me ovde niko neće naći. Ali onda sam čula zvuk…helikopter.. tražili su nestalog planinara. Vrištala sam koliko sam imala snage: “Tu sam!” Ali oni nisu mogli ni da me vide ni da me čuju. Helikopter je preleteo još dva puta pre nego što su me ipak videli. Zaplakala sam od sreće, olakšanja i spoznaje: Ostaću živa!
Alarm su podigli njeni prijatelji.
- Znala sam da je jedini način da se živa izvučem iz tog kanjona je da neko primeti da nisam komunicirala ni sa kim nekoliko dana i da provere gde sam sa mojim domaćinima. To se dogodilo. Nekoliko ljudi je primetilo da se ne oglašavam na Instagramu. Počeli su da me zovu, a zatim su neki ludi došli do kuće u kojoj sam bila da me provere. Tamo su pronašli moju belešku iz kalendara: Izgubljena oaza palmi. Zatim je policija pronašla moj automobil na ulasku u park - objasnila je Kler kako je ipak preživela.
Lekari su utvrdili da je imala višestruke prelome karlice, povredu levog skočnog zgloba i prelom stopala. Testovima krvi utvrđeno je da je imala upalu u bubrezima i mišićnom tkivu. U bolnici je provela 11 dana, a naredna četiri meseca u invalidskim kolicima.