Ter Hovhanes, poznati iguman jermenskog hrišćanskog manastira Dadivanka uslikan je tokom Prvog rata za Arcah 1992. godine, a fotografija na kojoj se vidi kako nosi uniformu i automatsku pušku postala je simbol borbe za opstanak jednog naroda u teškim vremenima, naroda opkoljenog okrutnim zavojevačem, naroda koji je morao sam da uzme stvar u svoje ruke. U Prvom ratu za Karabah Jermeni su potukli Azere i zadržali regiju u svojim rukama. Međutim, Azeri su dočekali drugo poluvreme 2020. godine.
Ter je sveštenik drevnoistočne, monofizitske (miafizitske), Jermenske apostolske crkve i devedesetih godina je uzeo učešće u borbi za odbranu svog naroda i hrišćanstva u surovim brdima i klancima Karabaha. Prvi rat je trajao od 1988. do 1994. godine, posle raspada SSSR-a., a drugi nešto više od mesec dana počevši od 27. septembra do 9. novembra 2020. godine. Prvi je odneo daleko više života, ali je drugi po brutalnosti nadmašio prethodni sukob.
Foto ispod: Ruski mirovnjaci u Nagorno-Karabahu
Sveštenik Hovhanes je tokom Prvog rata devedesetih uspeo da odbrani vekovna ognjišta zajedno sa svojim narodom i saborcima, ali ovaj put nije uspeo u tome. Daleko bolje naoružani neprijatelj je pobedio i "oslobodio ostatak Azerbejdžana" što je dovelo do uništenja i spaljivanja brojnih objekata kulturne i verske baštine Jermena na tim prostorima.
Ovaj put, sveštenik nije uspeo da odbrani manastir Dadivank, ali ruski mirovnjaci jesu. Oni sada čuvaju jermenski manastir, kojeg su azerbejdžanski vojnici već pokušali da se domognu, ali su ih u tome sprečili. Na društvenim mrežama se već pojavio snimak kako azerbejdžanski vojnici prilaze manastiru, ali ih dvojica ruskih vojnika, od kojih je jedan po svemu sudeći oficir, vraćaju nazad. Azerima nije bilo svejedno, odmahnuli su rukama i pošli nazad, u suprotnom ko zna šta bi bilo sa hrišćanskom svetinjom.
Foto ispod: Manastir Dadivank pod zaštitom ruskih mirovnih snaga
Iguman manastira Dadivank je pre samog odlaska Jermena iz Kalbadžara (jerm. Karvačar) rekao da ne bi nikad napustio svoj manastir i da bi ga branio s oružjem u rukama, čak i po cenu sopstvenog života. Međutim, teritorija je morala da bude evakuisana ubrzo i potom je predata pod kontrolu Azerbejdžana u okviru trilateralnog sporazuma.
Cela priča o jermenskom svešteniku koji je branio svoj narod i koji je i dalje spreman da ga brani u brdima Karabaha neverovatno podseća na priču o srpskom svešteniku koji je isto skinuo mantiju i otišao u borbu da brani svoj narod, priču o vojvodi Momčilu Đujiću, bez čije borbe i ustanka bi mnogo više Srba završilo u Jasenovcu, Gradiški i ostalim ustaškim logorima.
Podsećanja radi, tokom Prvog rata, oblasti Kalbadžar, Agdam i Lačin spojene su sa Nagorno-Karabahom u jednu celinu koja je de fakto funkcionisala kao nezavisna Republika Arcah (ali nepriznata) i bila praktično spojena sa Jermenijom.
Foto ispod: Jermeni poslednji put posećuju manastir Dadivank pre npuštanja Kalbadžarskog regiona
Azerbejdžan je polagao pravo na Karabah na osnovu istorijske odluke komunističke partije po kojoj je zasnovan i kasniji stav međunarodne zajednice, a Jermeni su imali mnogo dublji istorijski razlog za odbranu prava na Karabah, jer je cela oblast istorijski bila naseljena Jermenima još od antičkih vremena i ranohrišćanskog perioda.
Vesti o dešavanjima u Nagorno-Karabahu možete pročitati OVDE.