Iran danas predstavlja jednu od najrepresivnijih fundamentalnih zemalja na Bliskom istoku. Međutim, Iran nije oduvek tako izgledao. Sve do 1979. godine i Islamske revolucije, Iran je bio zapad na Bliskom istoku.
Sa početkom Prvog svetskog rata i otkrićem nafte u Iranu rane 1900. godine, nastao je i sukob ruskih i britanskih nacionalnih interesa na Bliskom istoku, pre svega u Iranu.
Iskoristivši unutrašnje sukobe oko borbe za vlast 1921. godine, britanska naftna kompanija ja poduprla ne tako popularnog i još manje poznatog brigadnog generala, Šaha Rezu Pahvalija, kako bi preko marionete kontolisala čitavu zemlju, ljude i prirodne resurse.
Zbog lakše eksploatacije usledile su i investicije, izgradnja infrastrukture, železnice i puteva. U zamenu za naftu, britanci su priznali dinastiju Šaha, prvo Šaha zatim i njegovog sina Muhameda Rezu Pahvalija, ne mešajući se u autokratiju vladara i koristeći povoljne uslove za eksploataciju.
Kako bi sve izgledalo normalnije za domaće stanovništvo, kompanija je preimenovana u Britansko-Iransku naftnu kompaniju, ali je najveći benefit naravno imala Britanija.
Kada je 1953. godine Premijer Muhamed Mosadek nacionalizovao naftnu kompaniju i uz pomoć naroda svrgnuo Šaha, u želji da se reši britanaca, Englezi su uz pomoć Amerike organizovali kontra udar, odrstanile Mosadeka i vratile Šaha na vlast.
Iako u autokratiji, život Iranaca se nije puno razlikovao od života ljudi u Parizu. Imali su pristup zapadnim medijima, muzici, časopisima i modi. Religija je bio individualni koncept, te se u tim godinama dok je vladao Šah retko mogla videti žena ogrnuta u burku.
Iz današnje perspektive je nezamislivo da se nađete u Teheranu i da vidite ženu u uskoj poslovnoj, ili mini suknji, sa modernom frizurom, kako seda za volan automobila. Sve do 1979. godine to je bila svakodnevnica.
Razni faktori delovanja uticali su na masovne proteste protiv korumpiranih vlasti, a iza njih su stajali religijski kao i marksistički lideri. Međutim, odmah nakon uspešnog svrgavanja dinastije i prebega porodice Šaha, religijski lideri koje je predvodio Ajatolah Ruholah Homeini preuzeli su vlast i krenuli sa "čišćenjem".
Odmah su uvedeni fundamentalni i strogi zakoni, čistka intelektualaca, formiranje tajne religijske policije i osiguravanje trajne Islamističke vlasti. Zapad je okarakterisan kao izvor zla, te su usledile restrikcije svega sto dolazi sa zapada: medija, mode, kulture…
Razlika u životu u Iranu za vreme Šaha i nakon njega je postala nezamisliva. Ljudi su brutalno hapšeni i zbog najmanjeg prekršaja, a izvršenja smrtne kazne su postale deo svakodnevnog života.
Marine Satrapi u svojoj knjizi "Persopolis" prikazuje kako je nakon Revolucije u Iranu smela da izgleda "fundamentalna" a kako "moderna" žena .
Ukoliko danas dolazite sa "zapada" u Iran, ne bi trebalo da vas začudi ukoliko vam neko u civilu priđe i ukaže da niste propisno odeveni te vas "zamoli" da se u što kraćem roku obučete "po propisu". To važi za strance, meštani bi bili uhapšeni. Slike sa mobilnog telefona će vam biti pregledane pre nego što napustite Iran.
Pod Islamskom vlašću Homeinija ni maloletnici nisu pošteđeni. Tokom Iransko – Iračkog osmogodišnjeg rata, Iranske vlasti su regrutovale decu po školama, deleći im zlatne priveske u obliku ključa i naglašavajući da će im, ako budu bili srećni da poginu, ti ključevi otključati vrata raja. Desetine hiljada dece iz nižih slojeva je na taj način izgubilo živote jurišajući kroz minska polja.
Ako bi maloletna devojčica bila osuđena na smrtnu kaznu iz nekog bizarnog razloga, što je neretko bio slučaj, po Islamskom zakonu kazna nije mogla biti izvršena ukoliko je devojčica bila devica. Islamski zakoni su to rešili time što bi devojčicu silovali pre izvršenja egzekucije.
Od Islamske revolucije 1979. godine do danas, pristigli su novi naraštaji koji se vladavine Šaha i visokog stepena slobode , iako uz ogromnu količinu korupcije, ne sećaju. U Iranu vlada visok nivo moralne odgovornosti prema zaštiti "vrednosti" koje je Islamsko društvo nametnulo. S toga, nije za očekivati da bi bilo kakva kopnena intervencija sa Zapada urodila plodom a da pri tom ne rezultira u masovne pokolje stanovništva.
U slučaju rata, Iranu prete napadi sa tri fronta.
Prvi bi bili američki vazdušni udari po strateškim metama kako bi se što efikasnije neutralizovala Iranska odbrana i logistika.
Bilo bi očekivano da se u vazdušnim napadima koriste baze iz okolnih zemalja koje bi se pridružile, pre svega po pitanju ljudstva i tehnike, a tu prednjače Izrael i Saudijska Arabija.
Izrael prvenstveno zbog straha od iranskog nuklearnog potencijala i odmazde, a Saudijska Arabija zbog religije.
Ne zaboravimo, Saudijska Arabija je takođe teokratska zemlja, ali većinski sunitska, dok su u Iranu šiti. Čak 90 posto muslimanskog sveta čine suniti, koji šite svrstavaju u omraženije od hrišćana.
Međutim, ako bi do direktnog i "otvorenog sukoba" došlo, Zapad zna da bi se Iran borio "do poslednjeg", pa je pitanje koliko je zaista Amerika spremna da uđe u ovakvo neminovno krvoproliće, jer Iran sa svojim vojnim potencijalom svakako ne bi bila jedina zemlja sa velikim žrtvama.
Klinton ga je nazvao NAJOPASNIJIM MESTOM na svetu: Rat bi ovde odneo skoro MILIJARDU ŽIVOTA (VIDEO)