Vladimir Putin saslušan je o planovima za "aneksiju“ Aljaske nakon što je ruski predsednik odobrio predloge za stvaranje transportne veze direktno do Rusije.
Po završetku američkog građanskog rata, bivši američki državni sekretar Villiam Sevard stupio je u pregovore sa tadašnjim ruskim ministrom Eduardom de Stoklom i dogovorio prodaju.
Kupovinom je SAD dodato 586.412 kvadratnih kilometara nove teritorije po ceni od 7,2 miliona dolara (5,4 miliona funti). Danas bi trošak bio ekvivalentan 132 miliona dolara (98 miliona funti).
Ali na proslavi 150. godišnjice, neki ruski nacionalisti - koji taj potez vide kao grešku - i dalje su bili ljuti.
Ljubitelj istorije Vladimir Količev napisao je Aleksandru II popularnu pesmu u kojoj su reči: "Zajedno sa Aljaskom prodali ste svoj ruski narod".
Specijalizovani vojni magazin Vojno-industrijski kurir objavio je članak pod naslovom "Aljaska koju smo izgubili", objašnjavajući šta je moglo biti za Rusiju.
A "Aljaska nazad u Rusiju" bio je naslov peticije Bele kuće koja je zaradila više od 42.000 potpisa i o kojoj se široko izveštavalo u ruskim medijima pre nego što je uklonjena.
Andrej Znamenski, profesor istorije sa Univerziteta u Memphisu, rekao je da pozivi nisu iznenadili.
Rekao je 2017. godine: "To je vrlo zgodna epizoda za nacionaliste, koji žele da se Rusija proširi, da je iskoriste.
- To se uklapa u nacionalnu retoriku, Pogledajte kako su se Amerikanci odnosili prema nama .
Frustracija je rasla već neko vreme i ostavila je pitanja da li bi Kremlj mogao da planira da pripoji region kao što je to bio slučaj sa Krimom 2014. godine.
Ali Putin se našalio da ne vredi gnjavaže.
Na događaju pitanja i odgovora, 68-godišnjaka je 2014. pitalo: "Da li postoje planovi za priključenje Aljaske Rusiji? Bili bismo veoma srećni [zbog toga]".
Putin je odgovorio sa osmehom: "Šta bi vam trebala Aljaska?"
- Mi smo severna zemlja. 70 odsto naše teritorije je na severu i krajnjem severu.
Putin je dodao da je i na Aljasci bilo "prilično hladno".
Ali možda će ipak želeti da stvori vezu između Rusije i njene bivše teritorije.
Putin je 2008. godine odobrio plan za izgradnju železničke pruge kroz područje Beringovog prolaza, kao deo razvojnog plana koji će trajati do 2030. godine.
Tunel duži od 60 kilometara prolazio bi ispod Beringovog prolaza između Čukotke, na ruskom krajnjem istoku, i Aljaske.
Ideja o spajanju krajnjeg istoka Rusije sa krajnjim severom SAD-a predložena je mnogo puta od kraja 19. veka.
U planovima za pokrivanje Beringovog prolaza - koji je dubok samo 55 metara i ne uznemiruju ga plima i oseke - uključeni su projekti i za most i za tunel.
Smatra se da je potonja opcija praktičnija, jer se moreuz nalazi unutar Arktičkog kruga, gde bi bilo koja čelična konstrukcija bila posebno osetljiva na temperaturu smrzavanja.
Šezdesetih godina kinesko-američki inženjer konstrukcija Tung Jen Lin izradio je detaljne planove za "Interkontinentalni most mira".
Fjodor Solovju, osnivač InterBeringa - privatne kompanije posvećene lobiranju za vezu - rekao je da postoji "značajno interesovanje, kako ruskog, tako i američkog, za izgradnju veze Beringovog prolaza".
Dodao je: "Druga velika korist bila bi aspekt međunarodne saradnje i buduće zavisnosti zemalja učesnica, to su SAD, Kanada, Rusija i Kina".
"Obezbeđivanje nesmetanog tranzita železničkog saobraćaja, carinska kontrola, bezbednost na svim delovima pruge, mostovima i tunelima i druga redovna saradnja značajno bi poboljšali šanse za mir.“
Međutim, predlog je pod lupom.
Džao Đian, profesor na Fakultetu za ekonomiju i menadžment Univerziteta Peking Điaotong, rekao je da je ta ideja u osnovi bila "besmislena".
Dodao je 2014. godine: "Za prevoz putnika, zašto ne ići avionom?"
- A za teret bi to bilo skuplje od pomorske isporuke. A železnička linija koja prelazi druge zemlje uključuje suverena prava i zaštitu životne sredine, tako da je cela stvar gotovo nemoguća .
Ali zagovornici veze Beringov prolaz tvrde da bi on mogao nositi osam posto svetske trgovine teretom i otvoriti pusta područja za razvoj.
Do sada su procene troškova za vezu Beringovog prolaza iznosile "stotine milijardi dolara".
Glavnina troškova bi nastala izgradnjom infrastrukture da bi se došlo do bilo kog kraja prelaza.
Na ruskoj strani bilo bi potrebno 1.800 milja novih železničkih linija, dok bi na Aljasci za projekat bilo potrebno oko 750 milja više.
Komplicirajući logističku kombinaciju, ruske i američke železnice koriste različite koloseke.
Za sada to ostaje ideja.