U aprilu obeležavamo 75. godišnjicu prvog kontakta sovjetske i američke vojske, koji su Evropu oslobodili o nacizma — čuveni susret na reci Elbi. Ranije, u najtežim periodima odnosa između SAD i SSSR-a, ova godišnjica se redovno obeležavala na zvaničnom nivou.
Ipak, manje je poznato, a otvaranje arhiva je pokazalo, da su neposredno posle čuvenog susreta na Elbi, postojali i drugačiji planovi. Naime, krajem aprila 1945. godine u Londonu je zvanično razmatrana ideja napada na sovjetske saveznike, zajedno sa nemačkim Vermahtom. Vinston Čerčil je bio u toku svega i Štab za planiranje Komiteta šefova osoblja je već u aprilu radio na planu invazije. A britanski premijer je istovremeno slao telegrame Staljinu u kojima je izražavao bes zbog nekih sumnji u navodno tajne, neprijateljske planove Moskve. O tome je pisao 28. aprila, tri dana nakon susreta na Elbi.
Dok je Čerčil javno delio komplimente sovjetskom rukovodstvu i odvažnoj Crvenoj armiji, a njegova supruga je bila u četrdesetodnevnoj poseti prijateljstva po SSSR, britanski štabni oficiri su računali detaljne projekcije vazdušnih napada na naše gradove i invazije velikih razmera. Plan operacije "Nezamislivo" je bio gotov 22. maja. Predali su ga nadređenima 24. ujutro. A prethodnog dana, 23. maja, raspao se Čerčilov kabinet, to jest, laburisti su mu zabili nož u leđa, napustili koaliciju i time prisilili na raspisivanje prevremenih izbora.
Ko zna, možda je ovaj politički manevar sprečio novi globalni rat. Početkom jula 1945. godine, odnosno na taj datum kada je britanska vojska planirala da napadne SSSR, Čerčilova partija je izgubila na izborima.
Upravo u julu je planirano sprovođenje operacije "Nezamislivo". Planirali su da iskoriste Poljsku za to, gde su se nadali uspostavljanju vlade koju kontroliše London, i shodno tome, vlade koja ima neprijateljski odnos prema Moskvi. Ovo se, uzgred, odnosi i na večno pitanje zašto se Staljin toliko borio da stvori tampon zonu na granicama SSSR-a i žestoko potiskivao bilo kakve pokušaje formiranja drugih scenarija. Očigledno, nije bilo reč o "paranoji", kako to pokušavaju da predstave zapadni istoričari, već o razumnoj proceni rizika.
Pored toga, oni koji su planirali operaciju "Nezamislivo" su očigledno potcenili moć Crvene armije, nadajući se sredinom aprila da nacistička Nemačka neće biti poražena do kraja juna. Prema tome, London je hteo da izvrši cinični napad na svog saveznika odmah nakon pobede SSSR nad Nemcima. Ali brza ofanziva sovjetskih trupa je sprečila te planove. Ovo se opet odnosi na pitanje zašto je Staljin žurio da porazi Nemce u blizini Berlina pre nego što su se angloameričke trupe približile.
Britanski štabni oficiri, ocenjujući šanse za uspešnu kampanju protiv SSSR, priznali su da će rat biti žestok, totalan i dugotrajan. I baš poput Hitlera 1941. godine, naivno su računali na „revoluciju u Rusiji“. Zadivljujuće je da ih lekcije o neuspehu plana "Barbarosa", još uvek sveže u pamćenju, nisu naučile ničemu. Britanci, koji su se spremali da napadnu već uništene sovjetske mirne gradove, još uvek nisu znali da Amerikanci imaju atomsku bombu.
Britanski vojni istoričar Džonatan Voker u nedavnoj knjizi koja analizira ovaj ludi plan, prilično ozbiljno tvrdi da bi, da je ovaj plan realizovan, atomski udar Amerikanaca bio ne na Japan, već na Sovjetski Savez. Istina, on tuguje, jer bi efekat bio manji zbog gustine naseljenosti u "ruskim stepama".
O istim projektima su razgovarali američki oficiri i političari. Dovoljno je setiti se ideje generala Džordža Patona, idola trenutne američke konzervativne javnosti. Otvoreni rusofob, u svojim dnevnicima je više puta ukazivao na potrebu uništavanja "divljih Rusa", uključujući korišćenje ratnih zarobljenika Vermahta i SS. Ali to ga nije sprečavalo, kao ni Čerčila, da se sa sovjetskim kolegama rukuje i razmenjuje tople osmehe.
Dakle, 14. maja 1945. godine u Austriji, Paton je lično primio orden Kutuzova iz ruku maršala Fjodora Tolbuhina, deleći komplimente, a uveče istog dana je u svom dnevniku nazvao njega i ostale ruske oficire "mongolskim banditima". Četiri dana kasnije je izrazio nadu da će u bliskoj budućnosti saveznici napasti SSSR.
Na njihovu žalost, nije im pošlo za rukom. Kao prvo, Moskva je znala šta se sprema, zahvaljujući poznatoj "Kembričkoj petorki" ruskih agenata u Britaniji. I zato se Crvena armija pripremala da uzvrati udarac u Poljskoj. Kao drugo, ometalo je javno mnjenje u zapadnim zemljama, što su zapazili i autori projekta "Nezamislivo". Tako naglo, nekoliko dana nakon oduševljenja u vezi sa neverovatnim pobedama Crvene armije koja je spasila svet od nacizma, zapadni establišment nije mogao da promeni raspoloženje svojih naroda i vojnika. I zato nije ni rizikovao.