27. novembra turski predsednik Redžep Taijip Erdogan i Faiz Al-Saradš, šef libijske vlade priznate od strane Ujedinjenih nacija potpisali su u Istanbulu dva dalekosežna sporazuma o "bezbednosnoj i vojnoj saradnja".
Pomorski sporazum, koji je turski parlament ratifikovao malo kasnije, definiše zajedničku ekskluzivnu ekonomsku zonu između kopnenog dela Anatolije i severnoafričke države. Turska, dakle - implicitno - proširuje svoje zahteve na velike delove istočnog Sredozemlja.
Definicija sadrži značajan politički eksploziv: tvrdnje Ankare sudaraju se sa tvrdnjama njenih suseda, uključuju morske regione u kojima već traže sirovine. Turska vlada nije impresionirana: "Turska neće ići na ustupke u pogledu svojih prava na Kipru, Egeju i istočnom Mediteranu", izjavio je turski potpredsednik Fuad Oktai, crtajući širok geografski luk.
Atina i druge vlade ranije su oštro kritikovale turski pristup: "Sporazumom se ne poštuju grčka ostrva, uključujući ostrvo Krit", kaže se u pismu grčke vlade Ujedinjenim nacijama. Prema protestnom pismu, tursko-libijski sporazum bio je "izmišljen, nezakonit, proizvoljan i provokativan, prekršio je suverenitet Grčke i ugrozio mir i stabilnost u regionu".
Šefovi država i vlada Evropske unije stali su iza pravnog stava Atine na samitu u Briselu: Evropsko veće je osudilo "ilegalno bušenje Turske u 'ekskluzivnoj ekonomskoj zoni' Kipra". Tursko-libijski sporazum nije u skladu sa međunarodnim pomorskim pravom, upozorenje je iz Brisela. Istovremeno, Evropljani iz EU ponovo su potvrdili svoju "solidarnost sa Grčkom i Kiprom u vezi sa postupcima Turske".
U osnovi je reč o višedecenijskom sporu oko kontrole sirovina pod morskim dnom. Dvostrani grčko-turski spor, koji je susedne zemlje doveo do ivice rata više puta, postao je još složeniji sa trenutnom ekspanzijom.
U proleće su Kipar, Grčka, Izrael, Egipat, Jordan, Palestinska uprava i Italija okupili da formiraju "Istočni mediteranski gasni forum" - dok su demonstrativno ostavili Tursku na vratima. Marginalizacija energetske politike nije dobro primljena u Ankari: "Nije moguće izvesti projekte u regionu i isključiti zemlju sa dugim morskim granicama na istoku Sredozemlja," rekao je predsednik Erdogan. "Nećemo povući brodove i nastaviti s radom", Erdogan je rekao, pozivajući se na tursko istraživanje na području podeljenog mediteranskog ostrva Kipra, koje je EU zapretila sankcijama.
Turski mediji vole ilustrovati svoje izvještaje o sporu oko pomorskih suverenih zona slikama ratnih brodova. Borbene slike uklapaju se u strateške planove Ankare za širenje svoje mornarice, a sve više i za profil kao mornaričke sile.
- Razvoj velikih mornaričkih snaga preduslov je za svetsku silu - napisao je Muhitin Ataman u komentaru vladinog dnevnog lista Sabah pod naslovom: Turska kao prava pomorska sila.
- Nedavni događaji (koji podrazumevaju sporove sa Atinom i njenim saveznicima) mogu se posmatrati kao prekretnica u turskoj istoriji - zaključak je Atamana.
U sukobu oko morskih granica, Ankara zauzima stav da Grčka ima ograničena prava. Prema službenom turskom čitanju, ostrva nemaju pravo na kontinentalni pojas. Saveznici Grčke i Atine žestoko odbacuju ovu poziciju.
Iako se pitanje pomorskog razgraničenja uglavnom odnosi na međunarodno pravo - a rešenje se verovatno može naći samo ovde - formalizacija vojne saradnje između Turske i Libije ima dalekosežne implikacije na regionalnu politiku. Libija je dugo bila poprište međunarodnog proki rata. Erdogan-ov libijski ugovorni partner stoji leđima uza zid.
Generaln Halifa Haftar, čiji su borci stigli do kapije glavnog grada Tripolija, prima pomoć od Egipta, Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, a sve više i iz Rusije. Moskovska vojna intervencija u severnoafričkoj zemlji bogatoj resursima daje sukobu globalnu političku dimenziju. Ankara se drži vlade Ujedinjenih nacija u Tripoliju i podržava ih oklopnim vozilima i drugim naoružanjem.
Nakon zaključenja vojnog sporazuma, predsednik Erdogan doveo je razmeštanje turskih trupa u severnoafričku zemlju u kojoj je građanski rat. "Da su tražili pomoć, mi bismo je odobrili", rekao je predsednik. To bi moglo dovesti do direktne vojne konfrontacije turskih i ruskih vojnika u severnoj Africi. Stručnjaci već raspravljaju o tome može li građanski rat u Libiji bogatoj resursima eskalirati u "drugu Siriju".
Moskva i Ankara tek su raščistile razlike u odnosu na Siriju. Turske i ruske trupe nedavno patroliraju sjeveroistokom zemlje kako bi osigurale primirje. Erdoganov libijski napredak mogao bi ugroziti taj sklad.
Kritični komentari na predsednikove spoljnopolitičke inicijative prilično su izuzetak u turskim medijima bliskim vladi. Što se tiče moguće turske vojne operacije u Severnoj Africi, postoji različito mišljenje:"Samo predsednik Erdogan ima moć da spreči prevlast Rusije u Libiji", kaže se u jednom trenutku.
Serkan Demirtas u "Hurriiet Daili Nevs" to vidi sasvim drugačije: "Libija nije Sirija i raspoređivanje trupa s druge strane Sredozemlja ne bi bilo prepoznato kao akcija zaštite zakonitih sigurnosnih interesa Turske."