Tako glasi natpis na jednoj tabli koja se nalazi na ulazu u Aokigaharu, šumu koja se nalazi stotonak kilometara od Tokija, Japan. Ova šuma prostire se na oko 35 kvadratnih kilometara u podnožju planine Fudži. Mesto je, nažalost, poznato kao utočište za one Japance koji su odlučili da okončaju sebi život.
Unutar ovog lisnatog prostranstva vlada apsolutna tišina i uznemirujuća tama. U ovoj šumi električni uređaji ne rade, a drveće blokira vetar, što je čini veoma tihom. Divljih životinja gotovo da i nema, a područje je puno pećina. Šuma izgleda kao nepregledno more drveća koje seže u dubinu, toliko da planinari koji u nju uđu često ostavljaju obojene trake vezane za drveće, da bi olakšali povratak onima koji se odvaže da krenu u nju.
Aokigahara je mesto u Japanu na kom je izvršeno možda najviše samoubistava.
Međutim, suicid kao pojava ima duboke korene u japanskoj kulturi. Poznato je da su samuraji vekovima vršili seppuku odnosno, oduzimali sebi život kada bi bili na neki način obeščašćeni.
Danas su razlozi za samoubistvo mnogo drugačiji. Prednjače depresija i osećaj izopštenosti iz društva, a stručnjaci navode i da je skorašnja ekonomska kriza doprinela porastu broja samoubistava u Japanu.
Neki veruju da poreklo ovog zlokobnog "imidža" (mesto za samoubistva) seže u 19. vek, kada su siromašne porodice ostavljale svoje starije ili bolesne rođake u šumi da umiru. To je bila neka vrsta "eutanazije" koji se na japanskom zove ubasute.
Zaroniti u utrobu Aokigahare znači ući u duboki i tamnozeleni okean drveća, koji neki nazivaju i Jukai - "more drveća", u kom se vrlo lako može izgubiti. Zbog nemogućnosti korišćenja kompasa, GPS-a ili mobilnog telefona, veoma je teško pronaći put.
Tragovi koje su za sobom ostavili ljudi koji su odlučili da ovde okončaju svoj život, vidljivi su veoma brzo. Od zaboravljenih automobila na parkingu parka, užadi koja još visi sa drveća ili boca sa tabletama pored tela ili kostura koji su tamo ostali - još uvek obučeni u odeću.
U šumi postoji grupa dobrovoljaca koja šeta stazama u potrazi za telima. Mnogo je onih koji su mesecima, čak i godinama, smatrani nestalima, pre nego što su im tela bila pronađena u ovoj šumi. Nije retkost da se na mestima gde su pronađena tela vidi i cveće koje su rođaci pokojnika položili.
Sedamdesetih godina prošlog veka vlasti su počele sa godišnjim uklanjanjem tela. Iako su ovakve akcije vrlo temeljne, lokalno stanovništvo smatra da one ne daju pravu sliku o razmeri samoubistava na ovom mestu
Javnosti nije poznat tačan broj žrtava jer je policija prestala da objavljuje takve podatke 2004. godine.