I nije iznenađujuće da takva sećanja progone kolektivnu svest u ovakvim trenucima. I dok jedni misle da se širenje neprijatelja mora sprečiti po svaku cenu, oni malo miroljubiviji zabrinuti su da bi svet mogao da ponovi katastrofalne greške iz 1914. kada je Evropa uspela da uništi sebe
Globalne i regionalne sile suočavaju se sa sličnim pitanjima na modernom Bliskom istoku. Uticaj Sjedinjenih Država smanjuje se nakon gotovo 30 godina neprekidnog rata, dok američko partnerstvo sa Saudijskom Arabijom (protiv Irana) više nalikuje ratnom profiterstvu.
- I kao nadvojvoda Franc Ferdinad 1914. godine, Sulejmani je bio simbolički značajan vođa kojeg je ubio protivnik ispreplitan s interesima velikih sila, mada je američka vojska po obimu i organizaciji znatno drugačiji entitet od srpskih nacionalističkih terorista
Međutim, navodi se dalje u tekstu, to bi trebalo da pruži i nadu, jer svet ima niz diplomatskih alata i opcija koje su vođama 1914. bile nedostupne. Mada, već je došlo do prvog diplomatskog promašaja kada je Trampova administracija propustila da ispuni obaveze prema Iranskom nuklearnom sporazumu što je delom i dovelo do brze eskalacije krize na Bliskom istoku.
Ipak, protivnici sa obe strane moraju biti svesni postojanja alata kojima svet danas raspolaže kako bi razrešili krizu. Možda i najvažnija lekcija iz Prvog svetskog rata jeste vrednost diplomatije - odlazak za sto i sklapanje sporazuma, njegova ratifikacija i apsolutno pridržavanje bez obzira na političku svrsishodnost.
Decenijama pred Veliki rat pojavilo se novo naoružanje i formiranje saveza proračunatih na osnovu postizanja ravnoteže snaga u Evropi. Međutim, rešavanje ratnih problema bilo je praktično nemoguće jer je diplomatija patila od nedostatka infrastrukture koja bi omogućila međunarodne sporazume. Pre Prvog svetskog rata, većina zemalja diplomatiju je doživljavala kao ad hok, usku i prilagođenu za postizanje određenih ciljeva onda kada se za to ukazala prilika.
Sto godina kasnije, Iranci i Amerikanci bi morali dovesti svoje vođe do stola da razreše razlike u načinima koje vođe s početka 20. veka nisu imale. Priroda diplomatije je daleko naprednija, sa partnerima i povratnim kanalima preko kojih Vašington i Teheran mogu da komuniciraju rečima, a ne raketama.
Međutim, dok svet pravi paralele između ubijenog iranskog generala Sulejmanija i austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdninada nadajući se da smrt prvog neće izazvati iste posledice kao one pre više od 100 godina, pojavilo se i drugo stanovište prema kojem je general Sulejmani sličniji Ferdinadovom atentatoru Gavrilu Principu.
Kako se svet plaši novog sukoba svetskih razmera, analitičari pak smatraju da je iranska vojska, iako nije za potcenjivanje, suviše slaba da bi izazvala takav sukob, kao što je Sarajevski atentat 1914. bio okidač za Prvi svetski rat.
Tako britanski istoričar Najl Ferguson smatra da se Sulejmani ne može uporediti sa austrougarskim prestolonaslednikom Francom Ferdinandom već pre sa njegovim atentatorom Gavrilom Principom.
- Iran bi previše rizikovao ukoliko se odvaži na rat sa vojnom superiornijim SAD-om i njegovim saveznicima. Stoga su nategnute teorije o opasnosti od Trećeg svetskog rata po analogiji sa Prvim svetskim ratom. General Sulejmani nije austrougarski nadvojvoda Franc Ferdinand, čije je ubistvo bilo okidač za izbijanje Prvog svetskog rata. Naime, Ferdidand je bio legitimni prestolonaslednik. Sulejmanijeva karijera kao sponzora terorizma stavlja ga bliže uz sarajevskog atentatora Gavrila Principa nego uz njegovu žrtvu - rekao je Ferguson.
On dodaje da Bliski istok u januaru 2020. ni po čemu ne liči na Evropu iz juna 1914. Naime, dok je na Starom kontinentu tada postojala ravnoteža moći velikih sila, Iran daleko zaostaje za SAD i njegovim saveznicima na Bliskom istoku.
Ferguson podseća na izjavu čuvenog britanskog političara iz 19. veka Bendžamina Dizraelija nakon ubistva američkog predsednika Abrahama Linkolna 1865, da "atentat nikada nije promenio istoriju sveta".
On smatra da Dizraeli nije bio u pravu te da se na osnovu analize 298 pokušaja atentata na nacionalne lidere od 1875. do 2004. godine može zaključiti da su pojačali intenzitet sukoba niskog intenziteta, te da se u slučaju ubistva autokrate povećavaju šanse za tranziciju ka demokratiji.
Ferguson ocenjuje da je negativna posledica Sulejmanijevog ubistva što će Irak sada biti dodatno uzdrman, dok je pozitivna što će se prozreti da Teheran preti u prazno, čime će razotkriti svoje slabosti.