Odbacila sam decu do škole, stavila veš u mašinu i sela u kuhinju da proverim šta od računa treba da se plati. Dok sam to radila, razmišljala sam o tome šta ću da naručim za večeru pošto smo se muž i ja dogovorili da idemo u restoran. Jedva sam čekala da muž i ja konačno sednemo i popričamo kao dve odrasle osobe.
Imamo tri mala dečaka, i po ceo dan razgovaramo samo o rasporedima za trening, domaćim zadacima i ko je pustio psa u kuću sa prljavim šapama. A onda sam naišla na kovertu koja je promenila sve - bio je ro račun za dostavu u sobi u hotelu u Dalasu gde je moj suprug bio pre mesec dana. 150 dolara za jedan obrok. Sigurno su se zbunili i nisu primetili, mislila sam. A onda sam pogledala bolje i videla da nije u pitanju jedan obrok. Svega je bilo po dva komada, a tu je bio i šampanjac.
A opet, setila sam se da mi je muž baš te večeri poslao poruku i rekao da će se vratiti ranije i da jedva čeka da me vidi. Ništa se nije uklapalo. Nadala sam se da postoji racionalno objašnjenje, ali stomak mi je govorio drugačije. Nisam imala pojma kako da uopšte načnem tu temu. Jedva sam se naterala da, kao da se ništa nije desilo, krenem sa njim u restoran. Ipak, čim nam je konobar doneo meni, izletelo je iz mene. Pitala sam ga šta se dešava i rekla mu da sam videla račun. Čim sam videla njegovo šokirano i snuždeno lice, sve mi je bilo jasno.
Oklevao je sa odgovorom.
Izbegavao je da me pogleda u oči. - Dušo... žao mi je - na kraju je promucao gledajući u sto. Bila sam van sebe od besa, a potpuno mirna, kao da naš razgovor posmatram sa strane. Rekao mi je da je upozanao tu ženu na poslovnom putu, da su flertovali ali da je bio uveren da dalje od toga neće otići. A otišlo je. Rekao mi je da je govorio sebi da neće dozvoliti da dođe do seksa, a došlo je. Pričao mi je kako me nikad ranije nije prevario, i kako nikad više to neće uraditi.
Uveravao me je da nikada više nije ni video ni čuo tu ženu. Pojeli smo večeru, uzeli jakne i izašli iz restorana kao da je sve potpuno u redu. Narednih par dana samo sam plakala. Bila sam očajna, a opet sam ga volela i bila sam svesna da je naš brak dobar, previše dobar da bih ga rasturila. Mi smo bili pravi tim. Na kraju sam predložila mužu da odemo na bračno savetovanje. Rekao je da je spreman na sve samo da spasimo brak.
Prvih par nedelja bilo mi je strašno, činilo mi se da nikad neću to preboleti. Postala sam opsednuta tom drugom ženom, stalno sam ga zapitkivala kako izgleda, kakve su joj grudi i kosa, kakva je u krevetu. A onda su me odgovori dodatno izluđivali. Moj muž prihvatio je bez pogovora punu odgovornost za to što se desilo. Plakala sam i pitala ga da li mu smeta nešto na meni, u našem braku. Znala sam da je trebalo da imamo više seksa, pitala se da li je možda trebalo da se ošišam kako se njemu sviđa a ne meni.
Možda sam mogla i da smršam. Pitala sam se sve to i ranije, ali sam se osećala voljenom istovremeno. Sada više nisam. Išli smo na terapiju 18 meseci i bilo je strašnih i lepih trenutaka. Nekada bih danima vrištala na njega, nekada je sve bilo u redu. Plašila sam se da će se to ponovo desiti. Pitala ga da mi da da pročitam njegove mejlove. Dao mi je šifre za sve uređaje.
Na kraju, ostali smo zajedno. Ne zbog dece, već zato što se i dalje volimo. Duboko u sebi znam da je to bila prosto greška, a ne njegova sklonost. I videla sam da i sam pati zbog svega. Četiri godine
kasnije, i dalje se jasno sećam njegove prevare, ali prihvatam svog muža takvog kakav je, sa svim njegovim manama. Zajednički vikendi bez dece i redovni izlasci su nam pomogli da ponovo izgradimo brak.
I najvažnije, ponovo se smejemo zajedno.