Kad je 11. marta 2011. snažan zemljotres praćen cunamijem pogodio Japan, razorivši gradove i izazvavši taljenje jezgri nuklearnih reaktora u Fukušimi, svet je užasnuto posmatrao haotičnu borbu s najgorom svetskom nuklearnom katastrofom nakon Černobilja.
Razorni talasi izazvani potresom magnitude 9.0 pogodili su sjveroistočnu obalu zemlje, ubili gotovo 20.000 ljudi i uništili nuklearnu elektranu Fukušma. Više od 160.000 ljudi pobeglo je pred radijacijom.
Neki su tada, uključujući premijera Naoto Kana, strahovali da će i Tokio morati da bude evakuisan ili neki drugi gradovi. Kijoši Kurokava vodio je istragu koja je zaključila da je za katastrofu odgovoran čovek.
Vlada je potrošila gotovo 300 milijardi američkih dolara za obnovu regije Tohoku koju je uništio cunami, ali u područja oko nuklearke u Fukušimi pristup i dalje nije moguć, radijacija i dalje izaziva zabrinutost, a mnogi koji su otišli nastanili su se u drugim gradovima i tamo ostali da žive. Dekomisija nuklearke trajaće decenijama i koštaće milijarde dolara.
Masakazu Daibo ponovno je otvorio porodični restoran u delu Japana koji je proglašen zatvorenom zonom nakon nuklearne katastrofe 2011., ali gotovo da nema komšija. Daibo se vratio tek prošle godine, ponovno otvorivši restoran koji je osnovao još njegov deda u gradu Namieju, oko devet kilometara od nuklearne elektrane.
- Nije bilo ljudi, ali grad je ostao. Bilo je zaista kao na filmskom setu. Nisam čuo ljudske glasove, a video sam samo divlje pse, krave, svinje. - rekao je taj 65-godišnjak AFP-u. Sve u restoranu morao je da baci jer je bilo radioaktivno.
Restoran okružuju prazne parcele obrasle korovom. Restrikcije su ukinute za samo 20 posto Namieja, a u gradu živi samo sedam posto od nekadašnjih 21.000 stanovnika, uprkos pomoći koja uključuju snižene zakupnine i novac za selidbu i obnovu.
Oko 36 posto stanovnika je staro od 65 godina ili više, dok je nacionalni prosek 29 godina, a samo 30 učenika pohađa lokalnu osnovnu i srednju školu, prema gotovo 1800 pre. Japan se bori s niskim natalitetom i starenjem stanovništva, a u Namieju to je i više nego očito.
- Osećamo se kao da smo se iznenada našli u budućnosti udaljenoj 20 godina od sada - rekao je gradski zvaničnik Takanori Matsumoto.
Samo nešto preko dva posto Fukušime i dalje je pod obavezom evakuacije, a broj evakuisanih službeno iznosi oko 35.700, iako neki stručnjaci smatraju da bi mogao biti i dva puta veći.
Iako ne postoji rok za ukidanje evakuacije, a mnogi sumnjaju da dekomisija nuklearke može biti dovršena u roku do 2041.
Mnogi ljudi ne žele se vratiti zbog straha od radijacije i nepoverenja u dekontaminaciju.
- Nije da neću da se vratim. Više je da ne mogu da se vratim - rekla je Megumi Okada, koja je u vreme katastrofe bila trudna s trećim detetom, a otišla je uprkos tome što je bila izvan službene zone za evakuaciju.
- Da sam sama, vratila bih se kući - dodala je 38-godišnjakinja, sada majka četvoro dece koja živi u Tokiju.
- Ali kao majka želim izbjeći rizike za svoju djecu.
Gotovo dve trećine evakuisanih iz Fukušime ne planira da se vrati, po ispitivanju Univerziteta Kvansei Gakuin iz 2020.
Mnogima koji su se vratili u ponovno otvorena područja povratak izaziva pomešana osećanja.
Takao Kohata vratio se u Minamisomu nakon što su vlasti ukinule restrikcije, ali i dalje ga progoni strah od radijacije.
Vladini zvaničnici hvale se da strogo kontrolišu hranu u regiji, ali "mnogi su i dalje nervozni", rekao je 83-godišnjak.
Ima četvoro unučadi, ali njihovi roditelji ne dozvoljavaju im da ga posete jer se boje radijacije.
- Sasvim ih razumem, ali osećam se pomalo tužno i usamljeno - rekao je.
Masaru Kumakava se vratio pre tri godine, uprkos tome što je ostao bez supruge u cunamiju, a sada živi sam u novom delu grada.
Taj 83-godišnjak vodi lokalno udruženje, ali teško uspostavlja kontakt sa komšijama.
- Predugo su živeli u evakuaciji - rekao je u novosagrađenom društvenom domu. -Zvonimo na vrata, ali niko ne izlazi.