Nekada su Orlovat i Tomaševac bili sinonimi za guske u ovom delu Banata. Sada se samo stariji meštani sećaju kako su ulice u selu izgledale dok su se guske intenzivno gajile.
Samo u Vojvodini je pre 50 godina bilo oko milion gusaka. Danas su one gotovo retkost. U Orlovatu ranije nije mogla da se nađe kuća u kojoj nije bilo bar jedne guske. Sada se sve teže nalaze one u kojima se ove životinje gaje. Interesantno je da se u poslednje vreme guščija mast ponovo ceni i traži, jer se koristi kao lek pogotovo kod bronhitisa, kašlja, problema sa organima za disanje. Zbog čega je broj gusaka drastično opao pokušali smo da saznamo upravo u Orlovatu – selu čije su se ulice nekada belele od gusaka.
Nekada su Orlovat i Tomaševac bili sinonimi za guske u ovom delu Banata. Sada se samo stariji meštani sećaju kako su ulice u selu izgledale dok su se guske intenzivno gajile.
- Ja sam u Orlovat došla 1977. godine. Tada je svaka kuća imala najmanje 50 komada gusaka. Svake godine ih je bilo sve manje i manje. Kada sam se raspitala zbog čega je to rekli su da je ondašnji Savet Mesne zajednice doneo neku odluku da ni guske, niti bilo koje druge životinje ne smeju da budu po ulici, jer se trava uništava. Ljudi kojima je kuća blizu Tamiša su nastavili da gaje guske, a oni koji nisu blizu Tamiša su polako smanjivali broj gusaka. Držali su ih samo za sebe. Mislim da je to na prvom mestu doprinelo smanjenju broja gusaka u selu - objašnjava Biljana Popadić iz Orlovata.
Biljana kao jedan od problema navela je i to što više nema tržišta za perje.
- Niko ga ne otkupljuje. A cena nije neka rentabilna. Jedno može da se izvuče nešto od guščije masti. Ona se traži dosta unazad 5-6 godina, jer služi kao lek. Ja sam ranijih godina isto držala guske. Imali smo po 150 komada. Međutim, moja kuća nije blizu Tamiša i nisam smela više guske da puštam napolje. Imamo neki pašnjak gde smo ih terali, ali guska, kao guska traži da bude kod svoje kuće. Njima treba voda. Perje je onda kvalitetno. Guske su se čupale i po pet puta godišnje. I to je onda bila stvarno lepa para kada ti dobiješ i za perje i za meso - dodaje ona.
- Kada smo guske hranili za sebe, onda smo ih obično 10-ak dana pre klanja zatvarali i kljukali. Tako se postiže da džigerica bude poveća, a meso lepše i kvalitetnije. Ako je guska dobro kljukana onda od jedne guske može da se dobije kilogram masti. Ako nije, onda treba dve-tri guske za kilogram masti. Ko prodaje meso, neće skidati svu masnoću. Svako ko kupi gusku traži i tu masnoću - kaže Popadić.
Odluka o gajenju gusaka nije se promenila i građani sve više imaju pritužbe.
- Odluka o držanju gusaka se nije promenila. Sticajem okolnosti ja sam sada u Savetu MZ i to se nije promenilo. I sve više pritužbi i žalbi ima od meštana. Smetaju guske, smetaju krave. Svi žele da žive kao u gradu. Ja razumem, svako voli da ispred njegove kuće bude čisto i da se održava travnjak. Ali, životinja je životinja i ona ide gde ona hoće. Pritisak je veliki od meštana. Skoro smo imali inicijativu da se ukine ispaša za krave. To na referendumu nije prošlo. I dalje će krave ići na ispašu. Oni koji su blizu će i dalje guske izvoditi na Tamiš. To je tako donešeno i moramo se pomiriti sa tim da zelena površina mora da se čuva - kaže Biljana.
Jedna od retkih porodica koja i danas gaji guske u Orlovatu je porodica Mrgić.
- Guske držimo 40 godina, ali se broj smanjuje. Ranije smo držali i po 100, 200 komada. Uglavnom sin stariji je držao, a sad je smanjio. Sada imamo 20, to je sve. Smanjujemo zbog cene. Perje niko ne otkupljuje. Meso se traži, ali je cena godinama ista. Kupce nalazimo na pijaci u Zrenjaninu. Oni naručuju i mast i meso. Džigerica ide sa guskom zajedno. Ne možete da im uskratite džigericu. Kilogram guščijeg mesa je 500 dinara. Ljudi uzimaju celu gusku. Ona može da naraste do 4-5 kilograma. Neko uzme jednu, neko dve, retko više. Najviše se traži guščija mast. Ona ima cenu, ali nje nema. Verovatno zato i ima cenu, jer je nema. Guščija mast je dobra za decu, za bronhitis, za kašalj. Oko 2.000 dinara je tegla od 800 grama - objašnjava Ljiljana Mrgić iz Orlovata.
Guske se hrane od proleća pa do Božića. Nisu preterano zahtevne za držanje.
- Mogu da budu u zatvorenom, ali one vole da se kupaju. Vole da idu po Tamišu, da pasu. Kad se drže u dvorištu, to nije to. To više bude tovno, da se samo hrane. Kad se hrane, onda je to kukuruzom. Hoće one i da se izgube. Nama se to nedavno desilo. Dva meseca nisu dolazile kući. Po Tamišu su išle, po ledu. Dok ih nismo pronašli i pohvatali u nekoj bašti. Kad su ih doneli, baš su bile lake. Dešava se i da nestane po koja. Ne nestanu sve, ali po neka da. Štetu ne računamo. Sad su sokoli ili lisice pojele neku na Tamišu. Ne verujem da ih je neko ukrao - dodaje Ljiljana.
- Mi sami nasađujemo guske. Ranije smo uzimali guščiće, dok se perje prodavalo. Onda je perje bilo na ceni. Imali smo po 100-200 komada. Kada vratimo perje, nama ostanu guščići. Sad to niko više ne radi. Nema se računa. Ove godine guske nismo ni jednom očupali. Ako ih nekada i očupamo perje ostavimo sebi za jastuke. Kolika je cena perja sada ne znam. Bilo je 500 dinara kilogram. Kilogram perja se dobija od 10 gusaka i to kada je guska lepa - kaže Mrgić.
- Ako bude neka cena i ako bude otkupa onda bi možda i mogli da povećamo proizvodnju. U suprotnom ostaće samo na ovome za nas i za te ljude koji nas znaju i koji od nas uzimaju redovno. Imamo stalne mušterije godinama unazad. Oni uzimaju za katolički i pravoslavni Božić i mi to znamo za svaku godinu. Pre su se kupovale i žive guske. Dolazili su kamionom, utovarali guske. Druga je stvar kada ti prodaš 100 komada odjednom. Sada toga nema više i neće ljudi da drže. Ima još po neko u selu koji imaju guske. Mi imamo po malo od svih životinja, pa tako imamo i guske. Sin to voli. On ne bi mogao da zamisli da nemamo guske - zaključuje na kraju razgovora Ljiljana.
Koliko je nekada bilo isplativo držati guske pokazuje podatak da je šezdesetih godina prošlog veka nekadašnja Jugoslavija bila treći izvoznik perja u svetu.