Bio sam policajac početnik kada je moj brat počinio samoubistvo. Bio je stariji od mene, ali bili smo nenormalno bliski. Umro je u drugoj državi, a ja sam još dugo osećao krivicu, jer nisam prepoznao "signale". Njegovo telo je bilo u vrlo lošem stanju pa na pogrebu nisu otvarali leš.
Taman oko nedelju dana nakon što je umro radio sam noćnu smenu sa kolegom. Sedimo u automobilu i odjednom vidimo kako svodnik vadi pištolj i puca u jednu od "svojih" devojaka. Odmah sam istrčao iz automobila i počela je potera. U ruci sam imao pištolj i pratio sam ga sve do zgrade u čije je dvorište ušao.
Malo prie nego što sam ušao u dvorište, začuo sam reči "Biće u redu!". Bio je to glas mog brata. Čim sam ušao u dvorište i stao kako bih izvideo situaciju, na glavi sam osetio cev pištolja. Svodnik je okinuo jednom, a onda i drugi put. Već sekundu kasnije svom sam ga snagom udarao svojim revolverom. Čak ni danas mi nije jasno zašto ga jednostavno nisam ustrelio. Stavio sam mu lisice i odveo ga do automobila.
Svom partneru sam ispričao o dva okidanja, ali ne i o glasu koji sam čuo u glavi. Izvadili smo metke i na dva poslednja našli tragove okidanja. Odneli smo pištolj na ispitivanje. Tamo su ponovno probali da ispale oba metka i sve je savršeno funkcionisalo.