Sve do 1918. godine žene nisu imale pravo da glasaju na parlamentarim izborima. Žene tada, obične žene, su uložile veliki, čak izvanredan trud i napor kako bi ovu problematiku istakle kao politički pitanje. Od tadašnjih "običnih žena" su se izdvojile žene spremne na odlazak u zatvor, spremne na štrajk glađu, spremne da se priključe vojsci onako kako su mogle... - da bi dostigne jednakost sa muškarcima.
Pročitajte i:
U tom nastojanju su se izdvojile dve frakcije, jedna koja je bila "militantnija" u načinima postizanja svog cilja, i druga koja je birala mirnije metode poput nenasilnih demonstracija, u odnosu na prvu koja je išla čak do paljenja zgrada u toku nasilnih demonstracija koje je organizovala.
Sigurni smo da je mnogo ljudi imalo priliku da čuje za najpopularnije feministkinje tog perioda poput Emili Vilding Davison ali ćemo ovaj članak posvetiti manje poznatim ženama, ali i muškarcima koji su svoje živote posvetili cilju postizanja rodne ravnopravnosti.
Lilijan Lenton je čvrsto verovala u moto "dela a ne reči", a i primenjivala ga je. Revoltirana položajem žena došla je na ideju da podmetne požar u bar dve zgrade nedeljno, i na taj način pokaže svoj bunt. Obrazovala se da bude plesačica, ali je napustila školu. Kada je napunila 21 godinu postala je sufražetkinja feministkinja, a poznata i prepoznatljiva je bila po veštini da umakne policiji i ne bude uhapšena.
Kada se 1913. iz svog rodnog mesta preselila u London, podmetala je požare kada god je bila u prilici, a njena ideja je bila da na taj način pokaže da se ne može nametnuti politički autoritet onima koji te političare ne priznaju kao autoritet.
Uhapšena je 1913. godine kada je podmetnula požar u kući čaja u Kev Gardensu, potom je odvedena u zatvor gde je svoj bunt pokazala tako što je otpočela štrajk glađu. Nadležni su morali da je hrane na silu, tako što su improvizovali nešto poput današnje sonde, pokušavajući da joj kroz nos hranu sprovedu do stomaka, međutim ona je zbog ovakvog tretmana postala ozbiljno oštećenog zdravlja jer joj je hrana umesto u stomaku završila u plućima. Nadležni organi su je zbog toga su je pustili iz zatvora jer nisu želeli da on nje naprave mučenika.
Vreme koje je provela u zatvoru je nije pokolebalo, već je samo napravilo odlučnijom, te čim je napustila zatvor je sa svojim piromanskim aktivnostima nastavila. Ponovo je uhapšena nakon izvesnog vremena, ali je ponovo primenila istu tehniku šrajka glađu. Na njenu sreću nedugo potom je usvojen zakon o puštanju na slobodu zatvorenika čije zdravstveno stanje nije bilo stabilno.
Međutim, ipak je bila u strahu da će je ponovo otkriti i uhapsiti, te je odlučila da je najbolje da neprimećeno pobegne iz grada. Prerušila se u dečaka i pobegla u kombiju za dostavu, odkle je uspela da pobegle čak do Francuske, gde se nije zadržala dugo jer se, po svoj prilici ipak predomislila i vratila u Britaniju kako bi nastavila da postavlja požare i tako protestuje protiv tadašnje britanske vlasti.
ONA JE ODRASTALA UZ PUPINA: Ima 97 godina i uspomene koje su za sve nas LEGENDA
Tokom Prvog svetskog rata je boravila u Srbiji, priključila se tada radu i pomoći u vojnoj bolnici, zbog čega je dobila medalju francuskog Crvenog krsta. Nakon rata usvojen je zakon koji je omogućio pravo glasa na izborima ženama koje su vodile domaćinstvo, ili bar bile udate za domaćina, a da su starije od 30 godina. Ovaj zakon je uvredio Lilian, jer kako je govorila kako nema ni muža a ni nameštaj, iako je starija od 30 dodina. Umrla je 1972. godine, kada je imala 81. godinu.
Elizabet Robins je bila Američka glumica, odgajena od stane bake, jer joj je majka hospitalizovana u mentalnu instituciju. Udala se za kolegu iz branše, ali je bila daleko uspešnija od njega. On nije bio u stanju da se nosi sa njenim uspehom, te je odlučio da se ubije. Skočio je u reku i udavio se, a za sobom joj je ostavio pismo u kojem je pisalo "Ne želim više za zaklanjam tvoju svetlost".
U London je došla 1891 kako bi odigrala glavnu ulogu u Ipsonovom pozorišnom komadu - Hedu Gabler. Nakon nekoliko godina postala je borac za ženska prava. Kako je i sama pisala pozorišne komade, napisala je komad pod imenom "Glas za žene", u kojoj je glavni lik napisan po ugledu na poznatu feministkinju Kristabel Pankherst.
Ovo su izumi Nikole Tesle zbog kojih je NAJVEĆI NAUČNIK, a većina SRBA IH NE ZNA!
Predstava se pokazala jako uspešnom i igrala se u pozorištima širom zemlje, a kanije je ovu predstavu pretvorila u knjigu ("Preobraćenik") koja se i danas štampa.
Elizabet je ovu predstavu preselila i u američka i italijanska pozorišta, i na taj način širila feminističku poruku, a deo prihoda koji je zarađivala od predstave i knjige je donirala žeminističkim pokretima.
Do kraja života je nastavila da podržava i pomaže feministički pokret, čak je i svoju privatnu kuću pretvorila u mesto gde su primane na oporavak žene koje su izrabljivane. Elizabet je jedna od osnivačica prve bolnice predviđene samo za žene i decu.
Margaret Bonfild je bila žena koja je podpadala pod po tadašnjoj klasnoj klasifikaciji u radničku klasu - a postala je ministar zahvaljujući svom feminističkom angažmanu. Rođena u malom gradu u Engleskoj 1873. godine,a sa 14 godina je postala prodavac garderobe.
Radeći taj posao ona je imala priliku da uvidi ko sve dolazi da kupuje novu garderobu, a koliko ljudi to nije u mogućnosti. Takođe je uvidela koliko mladih devojaka žuri da se uda samo kako bi izbegle da kao ona rade posao koji nije cenjen.
Kao mlada devojka se preselila kod svog brata u London, ali je nastavila da se bavi istim zanimanjem - bila je i dalje trgovac. Vremenom je postala aktivna u radničkom sindikatu, i kako je bila zgranuta lošim uslovima rada za žene, borila se da ih promeni.
Margaret je bila suosnivač prvog ženskog sindikata, Nacionalne federacije žena radnica. Već 1991. godine Margaret je bila zaposlena kao savetnik liberalne partije u Britaniji, dajući veliki doprinos poboljšanju tretmana žena u zdravstvenom sistemu, obezbedila je brojne beneficije za trudnice i majke, i borila se za što veću rodnu ravnopravnost.
Godine 1923. postala je prva žena narodna poslanica, a godinu dana kasnije je ušla u istoriju kada je postavljena na mesto Parlamentarnog sekretara u Ministarstvu rada. 1929. godine je postala Ministar rada - i to je prvi put u istoriji da je žena postala ministar u britanskoj vladi.