U Srbiji se odvajkada za nekoga ko se zarazno i naizgled bez razloga smeje kaže da se "smeje k’o lud na brašno". Iako zvuči krajnje bizarno iza ove izreke se zapravo krije interesantna istorijska priča.
Jedna teorija kaže da poreklo ovog neobičnog izraza treba tražiti još u Staroj Grčkoj.
Ljudi su tada verovali da božanstva, kao i ljudi, umiru. Ona to čine u jesen i ponovo se rađaju s proleća. Ipak, preko zime, dok su stari bogovi mrtvi, a novi još nisu rođeni, duše mrtvih izlaze na svetlost dana, a jedina zaštita od njih za žive je smeh i radost.
Zato je to vreme kada razuzdane povorke svečara idu ulicama, igraju po trgovima i obilaze naselja. U tim povorkama naročito mesto zauzilami su likovi budala, dvorskih luda i ostalih lakrdijaša kojima je smeh bio nezaobilazni način teranja straha.
A kako su se ove "lude" često posipale brašnom, da bi bile bele kao mrtvaci koje ismejavaju, ovde treba tražiti korene izreke "smeje se k'o lud na brašno".
Postoji i teorija koja smatra da izraz ima makedonske korene.
Tamo je postojao običaj da se duševni bolesnici (koji su se često i histerično smejali) leče uz molitve nad brašnom od kojih su zatim pravljeni hlepčići.
Po nekim drugim pričama, ovo je rečenica Isusa Hrista koju je on uputio meštanima svog rodnog mesta, a koji ga nisu prihvatali kao Božijeg glasnika.