Sigurno ste nekada doživeli situaciju da se neko počeo smejati a odmah potom i vi sami.
Evo zašto je smeh i smejanje toliko "zarazno" Istraživanje naučnika iz Sjedinjenih Američkih Država objašnjava zaraznost smeha, ali i mehanizme javljanja empatije.
Da bismo razumeli da je neko srećan, mi nesvesno imitiramo njegov izraz lica, izazivajući sećanja na sopstvenu radost. Ovo je rezultat novog istraživanja sa univerziteta u Viskonsinu - do empatije dolazi nesvesnom facijalnom mimikrijom.
Pola Nidental i Edrien Vud, psihološkinje iz Viskonsina koje su vodile ovo istraživanje, kažu da se ovaj postupak dešava u bilo kojoj situaciji u kojoj dolazi do čitanja tuđeg lica.
Nakon takvog čitanja, mi vrlo suptilno i nesvesno isprobamo taj isti izraz, i do razumevanja emocionalnog značenja dolazi u roku od par desetina sekunde. Ovo objašnjava i zaraznost smeha, osim što je po Nidental i Vud smeh zarazan jer svakoga podseća na stvari koje su njima duhovite.
Problemi nastaju ako je sposobnost imitacije umanjena, ili ako je otežana percepcija tuđih lica. Nidental i Vud su otkrile da kod različitih pojava koje otežavaju facijalno izražavanje, kao što su paraliza lica ili oštećenje nerava usled plastične operacije, dolazi i do problema u empatiji.
Osobe sa autizmom imaju drugačiji problem - najčešće nedostatak kontakta očima. Međutim, kako kaže Nidental, ako se on pažljivo izazove, rezultat može biti spontana ili automatska facijalna mimikrija. U slučaju da neko ceo život poseduje jedan od ovakvih problema, kao što je na primer osoba sa urođenom paralizom, onda je teže uočiti smanjenu sposobnost empatije - ako je ona uopšte smanjena.
Pretpostavka ove dve naučnice jeste da se u takvim slučajevima razvija alternativni (kompenzatorni) sistem percepcije emocija i empatije. Tema imitacije kao oruđa za razumevanje sveta oko nas je već neko vreme tema istraživanja širom kognitivnih nauka.
Jedan od glavnih izvora popularnosti ove teme je otkriće tzv. neurona-ogledala (engl. mirror neurons), neurona koji se aktiviraju na isti način nezavisno od toga da li se relevantna aktivnost vrši ili samo posmatra.