Jeste li ikada čuli svoj glas na nekom audio ili video snimku i iznenadili se uz pitanje - kako je moguće da tako zvučim? Niste jedini. Mnogim se ljudima ne sviđa zvuk sopstvenog glasa.
Razlog se krije u spoju psihologije i fizionomije ljudskog tela.
Kao prvo, zvuk sopstvenog glasa koji čujemo sa snimka drugačije se prenosi u naš mozak nego zvuk koji nastaje kada govorimo. Glas sa snimka i glas dok govorimo do našeg mozga putuju na dva različita načina.
Dok slušamo snimak svog glasa, zvuk putuje vazduhom do naših ušiju, što se naziva vazdušna provodljivost. Zbog zvučne energije vibriraju bubna opna i male ušne kosti, koje potom prenose zvučne vibracije u deo uha koji se zove puž, koji stimuliše nervne završetke i tako dolazi do zvučnog signala u mozgu.
S druge strane, dok govorimo, zvuk našeg glasa dopire do unutrašnjeg uha na drugačiji način. Dok se manji deo zvuka prenosi vazduhom, veći deo se prenosi unutrašnjim putem, direktno kroz kosti lobanje.
Za razliku od toga, snimljeni glas može zvučati piskavije i jače, što mnoge ostavlja u neverici.
Postoji i drugi razlog zašto slušanje snimka glasa ljudima može biti "razočaravajuće". To je zaista novi glas, onaj koji otkriva razliku između naše percepcije sebe i stvarnosti. Budući da je naš glas jedinstven i važna komponenta identiteta, ta neusklađenost mnogima može biti uznemiravajuća. Odjednom shvatamo da su drugi ljudi sve vreme čuli nešto drugo. Nemojte biti oštri prema sebi. Vaš je glas svakako jedinstven.