Stan, plata, prijatelji koji ne zameraju što ispred njih nije rolat sa lososom, muškarac kome je svejedno i da li imate masnu kosu ili ne, dvoje ljudi koji se ne vide, ne čuju, ne razgovaraju – baš i nije neka perspektiva
Često čujem kako se žene žale da, ma koliko se trudile, stvari im ne idu baš od ruke. Kažu da zvuče kao izlizana ploča, žaleći se na nešto na šta se svi već žale. Ali, svakome je njegova muka najveća. Tako dođu do stanja u kome traže pomoć. Žive ustaljenim životom, u iznajmljenim ili na kredit kupljenim stanovima, sa dve plate i sve manje zanosa.
Tako su odlučili.
Spolja gledano, ima malo mesta za primedbe na to kako žive. Imaju prijatelje, stabilna zanimanja, decu koja polako odlaze od kuće. Ljudi im uglavnom dolaze u posetu, ali se sve svodi na gledanje dosadnog TV programa, grickanje nečega što pripreme ili kupe i za šta imaju sve manje interesovanja.
Ranije im je bilo nezamislivo da otvore kesicu nečega i posluže goste, a sada im je čak i to napor. Hvataju sebe kako im više nije neprijatno da ih vide bez šminke ili neoprane kose. Nije im važno ni kakav veš nose. Da ne moraju da peru veš, ne bi znale ni kakav veš on nosi.
Ono što ih pogađa je neopisivo velika tuga da je, valjda, tamo negde bolje, da je tamo trava zelenija. Plaše se reakcije okoline ako izađu iz te i takve veze posle tolikih godina. Plaše se i svoje reakcije.
Naravno da ne znam kako je negde drugde. Pretpostavljam, kao i ovde. Stvari onakvima kakve su čine ljudi, a ne mesta. Verovatno da i na rajskim mestima na svetu ima nesrećnih i nezadovoljnih. Zapravo, sve ovo je produkt nagomilanog nezadovoljstva. Pa, dobro, a šta s tim? Stan, plata, prijatelji koji ne zameraju što ispred njih nije rolat sa lososom, muškarac kome je svejedno i da li imate masnu kosu ili ne, dvoje ljudi koji se ne vide, ne čuju, ne razgovaraju – baš i nije neka perspektiva. OK, ljudi mogu da žive i tako.
Koliko ih samo ima koji žive i mnogo gore. Pitanje je da li neko želi da se pridruži toj grupi. Što se tiče reakcije okoline, zar je zaista važno šta će njegova strina ili ujna misliti o tome? Prijatelji vide u čemu su partneri. I njih je uhvatila inercija, a nije lepo da se mešaju.
Neki će biti spremni da osude jednog od partnera, pod uslovom da taj zalupi vrata, naročito oni sa klimavim vezama i neatraktivnim donjim vešom. Oni drugi će reći da je bilo vreme, a treće jednostavno neće biti briga. TV može da se gleda bilo gde. Šta će reći partner, ne znam. Mislim da niko ne zna. Možda će mu laknuti, a možda će se probuditi.
Ali, šta će ta nezadovoljna žena? Što se tiče dece, ona porastu uprkos svojim roditeljima. U prevodu, to znači da deca ne biraju gde će da se rode. Zavisi od roditelja kakav život će im pružiti. Naravno, za decu je bolje da žive u podsticajnoj sredini gde ima ljubavi, razumevanja, tolerancije.
Neka deca žive u drugim, mnogo nepovoljnijim sredinama, pa opet izrastu u sjajne ljude. Niko nema garanciju na to kakva će mu biti deca. Imamo jedino obavezu da im omogućimo maksimum koji mi sami možemo. Kada se postavi pitanje kako je tamo negde, dodajem – gde je trava zelenija, zapravo se postavlja pitanje izbora između onoga što je poznato i onoga što nije.
Nezadovoljstvo je očigledno, ali da li je tamo negde nešto što bi moglo biti zadovoljstvo? Gde je onda rešenje? Svi znamo za pojam kompromisa, ali nisam sigurna da zaista znamo šta znači kompromis.
To znači da svako odustane od onoga što mu je manje važno zbog toga što je to onom drugom važnije. Dalje, to znači redefinisanje veze u trenutku kada se stvari menjaju, veza ulazi u novu životnu fazu, deca polako odlaze, kuća je sve praznija, partneri su jedan na jedan, a ne isključivo u funkciji roditelja.
Odnosi su se olenjili, u njih se ne investira više, nema zanosa.
Prijatelji se, u sličnoj situaciji, druže sa istom lenjošću, inercijom i podrazumevanjem. Jednom kod jednih, drugi put kod drugih, pa tako u krug. U prijateljstva se, takođe, sve manje investira. Dakle, pošto nije basna i nema naravoučenije, predlog je da svako krene od sebe, svojih nezadovoljstava, želja, strahova i shvati da trava nigde nije zelenija.
Možda izgleda tako, ali gde god da krenemo sa tovarom nezadovoljstva, makar na ostrvo Tongu, sve je suviše blizu. Sasvim je dovoljno zelena i ovde, ali traži negu.
Nega bukvalno podrazumeva investiciju sa obe strane, pre svega emocionalnu. Ostale dođu same od sebe.To je odgovor na ovakva pitanja.