Ovo nije tekst koji govori o opravdanoj potrebi za rodnom ravnopravnošću. To smo valjda već ostvarili. Ili nismo? Ali, da se vratim na započeto.
Poznajemo svi one žene koje mogu sve: da nose namirnice za nedelju dana iz samoposluge ne koristeći kolica, kao da su kolica znak slabosti, nego jednostavno tako što će torbu (ovo je u ovom slučaju deminutiv, jer je to torbetina) „nabaciti na rame”. Tako im je jedna ruka slobodna da same otvore kapiju i vrata od stana. Pri tome ne koriste ni lift u zgradi nego stepenice, jer im je to jedina teretana za koju imaju vremena. Ponekad tako liče na one žene iz nekih udaljenih plemena koje teret nose na glavi. Žene su vrlo maštovite kada je potrebno da se nešto uradi. To su one žene koje, ulazeći u kuću, kao hobotnica sa osam krakova, odlažu kupljeno gde treba, sklanjaju posuđe od prethodnih obroka pošto su ukućani vrlo zauzete osobe, pale obe mašine, skupljaju veš, uključuju peglu i slušaju, ne, dobro ste pročitali, slušaju, a ne gledaju, omiljenu seriju. Potom serviraju večeru tim premorenim ukućanima, ručak za sutra je čudom tipa „stočiću postavi se” već spreman i dok dlanom o dlan, prošla ponoć.
Od bundeve ne biva kočija
E, tu je kvaka. Od bundeve ne biva kočija, od miševa ne bivaju paževi, od Pepeljuge ne biva buduća princeza, a od princa ni traga ni glasa. Nema čak ni novog para obuće.