Nekad se dogodi da u naše ordinacije uđu osobe za koje možete da pomislite da su odavno rešile sve životne probleme. Deluju zrelo, sigurno, dostojanstveno, ne baš potpuno bezbrižno, jer niko nije baš potpuno bez ikakvih briga, od onih malih, do onih većih. Ali otkud takva osoba sada i ovde?
Desi se da prilikom dogovora oko prvog viđenja kao razlog navedu neku nedoumicu, nešto poput nezavršenog posla u životu. To je sasvim dovoljan razlog da neko dođe na razgovor, zaista. Ne moraju nekoga da more teške brige da bi se u tim nekim godinama po prvi put susreo sa psihoterapeutom, dovoljno je da je u nedoumici.
Teška reč – žrtva
Nedoumica može da bude jedan od motiva da se dođe na razgovor. Međutim, iza nedoumice ume da se sakrije i još ponešto. Žene su sklone da prave bilanse, obično oko rođendana čiji se brojevi završavaju nulom. Tako ispadne da je nula fatalan broj. Bilans kod žena najčešće se svodi na to koliko su zadovoljne svojim životom, posebno proporcijom između onoga šta su u njega investirale i onoga koliko su od investicije dobile zauzvrat. Investicije su partner, deca, profesija, radno okruženje, prijatelji. Neke žene su sklone da sve ove kategorije odlučno precrtaju, kao da niko nije dovoljno prepoznao njihov trud. Izbegavam, a to im i kažem, da koriste reč „žrtva”. Toliko je to teška reč i toliko osećanja krivice izaziva kod drugih, a kod njih jed i bes, da je zaista ne treba koristiti.
Uvek se pitam kako žene dođu do tako loših bilansa? Šta čini da se posle toliko decenija truda, odricanja, ulaganja i ljubavi, osećaju, rekla bih, poraženo? Iskustvo me uči da su neke godine pogodnije za takva razmišljanja. Posebno one kod kojih se računa da ih je ostalo manje nego što ih je prošlo. Ali, to je onda strah od onoga što neminovno čeka svakog od nas, dakle nije život taj koji je imao mračnu stanu, nego se osoba „smračila”.
Onda se pitam da li je osoba činila stvari zbog toga što je to neko tražio od nje, ili zbog toga što je sama tako htela, imala potrebu za tim. Ako je to traženo, a nije bilo povratnog davanja, onda ima prava da se ljuti. Ali, ako nije bilo traženo, onda je to pitanje onoga šta je bilo primereno davati, nuditi, nutkati, ići korak ispred želja drugih, pa i opterećivati okolinu prosipanjem i presipanjem onoga što je nama, ne njima, značilo da dajemo. Tu smo na korak od sagledavanja problema. Ako to niko nije tražio, a osoba je davala, onda je možda malkice tog nekog i preplavila davanjem. Često u tom davanju neki, ili bolje rečeno neke, nemaju pravilnu procenu potreba tog drugog. Nekome je potrebno manje od onoga što dajemo, pa tako nekako ispadne da je preplavljen. To ponekad izgleda, iz perspektive onoga kome se daje, da ga je zapljusnuo ogroman talas koji preti da ga potopi. Mislite da preterujem? Verujte da ne. Neki, pak, imaju potrebu da im se da više. Nezasiti su u očekivanju i dovode do situacije u kojoj koliko god da se u njih investira, uvek je malo, nedovoljno, moglo bi više, brže, bolje. To jeste, slažem se, napor bez premca. Pri tome, često, uzaludan. Izgleda kao bure bez dna i onome ko daje ostavlja utisak nesposobnosti, neadekvatnosti pa otuda i preispitivanja.
Velika veština je proceniti potrebe i potencijale drugih, ali i sopstvene kapacitete. Ako se oni ne usklade, utisak sa obe strane je nepovoljan, neko je uvek zakinut, često obe strane, a neko uvek ili prezasićen, ili gladan, ili nesrećan, ili izneveren, ili…
Najveće investicije
Naravno, ovakve nedoumice vezane su za sve pomenute grupe koje su osetljive na naše životne projekte. Reklo bi se da je najteže kada su u pitanju partneri i porodica. Investicije su tu najveće, očekivanja u skladu s tim, a partner i deca ipak nisu mi. Oni su zasebni, jedinstveni u svojim očekivanjima, davanjima i uzvraćanjima i to nipošto ne znači da su nas osiromašili ili nam nisu uzvratili. Dali su koliko su imali, a primili koliko smo dali.
Ostatak teksta pročitajte na tosamja.media.